Albanci u Subotici: Zato što živimo zajedno (1)

29 Oct 2016

"Više me definitivno veže Subotica i vezaće me do smrti, pošto imam decu ovde, a tamo gde su deca, i roditelji ostaju“

„Bio je jedan Prljaskaj ?er?, zvani cub. Njegova re? je bila ja?a od kamena“, napisao je Arso Milatovi? (1912-1988) u svojim memoarima „Kosmet, 1935 – 1945: moje svedo?enje“. Ovaj diplomata rodom iz Crne Gore, svojevremeno ambasador Jugoslavije u Albaniji, igrom sudbine opredelio je život Prljaskaj Nikole, ?oveka koji danas s ponosom isti?e da je njegov dom – Subotica. Dodirna ta?ka su im Zloku?ane, selo u opštini Klina, na Kosmetu.

Prvi, Arso, tamo je završio na talasu kolonizacije u vreme Kraljevine Jugoslavije, rade?i kao u?itelj u seoskoj školi dok zbog ?lanstva u Komunisti?kom pokretu nije bio uhapšen 1942. i deportovan u zatvor prvo u Albaniji, a potom u Italiji. Po oslobo?enju, 1944, otpo?inje njegova diplomatska karijera.

Drugi, Nikola, u Zloku?anima se rodio, 1939. godine, od oca Prljaskaj ?er?a, seoskog kmeta, koji je u ono vreme Kraljevine Jugoslavije uz predsednika opštine bio jedna od dve ugledne li?nosti, dva stuba lokalne zajednice. Poštovan u narodu, ?er?, zvani Cub – što na srpskom jeziku zna?i hajduk, bio je glava Mirovnog ve?a, po nepisanim pravilima obi?ajnog prava kodifikovanim kao kanun Leke Duka?inija – klju?ne institucije za rešavanje sporova me?u zava?enim stranama. Takvu ulogu mogao je da ima samo onaj ?ija se re? izuzetno cenila. Upravo zbog te re?i „ja?e od kamena“, ?er? Prljaskaj je našao svoje mesto u memoarima Arse Milatovi?a.

O njihovom uzajamnom prijateljstvu i me?usobnom velikom poštovanju Nikola je mnogo znao na temelju o?evih pri?a. Zato, kada ga je davne 1963. godine kao vojnika na odsluženju vojnog roka u Ri?ici kod Sombora major Sveto Mihajlovi?, ?uvši da je iz Zloku?ana, pitao da li možda zna ko je Arso Milatovi?, Nikola nije ostao bez odgovora.

To je bilo dovoljno da ga nadre?eni „zapamti“, a potom mu i ponudi prelazak u Suboticu, što Nikola nije uzeo za ozbiljno, štaviše, na ponudu je odgovorio negativno. Me?utim, nalog za prekomandu je stigao u roku od nekoliko dana, i tako se dvadesettrogodišnji Nikola Prljaskaj obreo u Subotici, gradu o kom ništa nije znao, sem da se nalazi u Jugoslaviji, negde u Vojvodini.

Ubrzo ga major Mihajlovi? poziva na razgovor, traže?i sad od Nikole da mu detaljno opiše kako živi:

„Ja mu kažem, ’Druže majore, imam ženu, imam dete, ne radi niko jer je vrlo teško na?i zaposlenje’. Posle tog razgovora poslao me je ku?i na sedam dana i rekao da uzmem sve papire koji mogu da mi zatrebaju“, prise?a se Nikola.

Subotica Albanci

Nikola Prljaskaj sa našom novinarkom

Tad još ni sam nije znao ni gde bi želeo da živi, ni ?ime bi hteo da se u životu bavi. Jedino je bila izražena jaka želja da ode iz kraja u kom, kako kaže, nema života:

„Ugledao sam se na sveštenika, na u?itelja, na lekara, jednom re?ju, na ljude koji napreduju i žive normalno. Nisam video perspektivu u tome da idem za kravama i ovcama, da se bavim poljoprivredom, što je bilo neshvatljivo za moje okruženje kod ku?e. Pri?e o napretku su im delovale kao bajke, a ja kao neki neposlušnik. Po povratku u kasarnu, na moje veliko iznena?enje, rekli su mi ’Izaberi posao gde god želiš u Subotici’. Pošto sam znao tada samo za ’Zorku’ kao fabriku, izabrao sam nju. Referent za obrazovanje me je odmah poslao u Školu u?enika u privredi, kako se onda zvala, i tako sam postao pravi industrijski radnik. Zaposlenje mi je omogu?ilo da, nakon dodeljenog privremenog smeštaja, dobijem ve? 1966. i ku?u na kredit. Moj život je krenuo napred, optere?en nisam bio ni sa ?im.“

Kada Nikola Prljaskaj iz današnje perspektive pri?a o svom dolasku u Suboticu i na?inu na koji je u ovom gradu postavio temelje za sigurnu egzistenciju svoje porodice, deluje kao da je tada sve teklo glatko – uz adekvatnu podršku društvenog sistema i neposrednog okruženja, koja danas, prime?uje, izostaje:

„Onda te štitio sistem, država, nije bilo važno da li si s Kosova ili ne. Danas nije tako. Bitne su individualne veze, da li prijateljske ili kakve druge. Ja sam, me?utim, uvek govorio – sistem treba da te brani, a ne pojedinac jer to kratko traje.“

Pa ipak, i u ono vreme, proces integracije u potpuno novu sredinu nije bio lak, na prvom mestu zbog velikih kulturoloških razlika:

„Mi, kada napustimo rodna mesta na Kosovu, treba da se menjamo za 360 stepeni. Sve je druga?ije: i kultura, i ponašanje, a na prvom mestu jezik. Ja sam donekle znao srpski, jer je u mom selu bilo i Srba, a kada sam došao u Suboticu, sem majora koji me je doveo iz Ri?ice, nikog nisam poznavao. Tek posle izvesnog vremena sam slu?ajno upoznao još dva Albanca nastanjena ovde, pa mi je odmah bilo lakše da se sna?em. I porodici sam odmah rekao: ’Mi moramo prihvatiti sredinu gde živimo, onda ?e i sredina nas da prihvati’. Kada sam dobio priliku da radim, na meni je bilo da se dalje borim, da pokažem da sam normalan ?ovek, da volim ovu zemlju i ovaj sistem jer sam bio lojalan sistemu, kao što sam i danas. I posle svega mogu da kažem – mi smo se jako dobro uklopili ovde.“

Subotica Albanci 2

Iz porodi?ne arhive

Ubrzo je za Nikolom u Suboticu došao i njegov ro?eni brat, kom je ve? bilo lakše da se sna?e u novoj sredini jer je imao na koga da se osloni:

„Vidim da brat pati na Kosovu, mu?i se kao Isus da prehrani petoro dece, bilo je grehota da mu ne pomognem. Obezbedio sam mu ovde stan i posao, isto u fabrici ’Zorka’. To je bilo 1967. Na Kosovu nije bilo posla, pa su ljudi išli trbuhom za kruhom, nisu birali šta da rade – samo da rade. Pa ipak, u Suboticu su tih godina više dolazili samo kao sezonski radnici, a manje da se stalno nastane.“

Relativno mala albanska zajednica bila je oslonjena sama ne sebe: obi?aji su se negovali pod okriljem porodice, kao što se i jezik govorio u zatvorenom krugu ljudi.

„Nas su u ono vreme u bogatoj i razvijenoj Vojvodini, da tako kažem, smatrali primitivcima. ?ak je bilo i jedno vreme da nas Albance prave da bude sramota što smo Albanci, ali je, hvala bogu, to vreme brzo prošlo“, otvoreno i iskreno pri?a Nikola.

„Držalo se da su Ma?ari u svim segmentima bili kulturniji. Kad su oni imali fakultete ovde, mi nismo imali ni osnovne škole tamo. Mi smo vekovima živeli sa Srbima, zajedno smo bili pod Turcima, tako da imamo neke veoma sli?ne obi?aje, u odnosu na stanovništvo ovde koje je bilo pod Austro-Ugarskom. Ali, kod Ma?ara kad stekneš poverenje, jako te vole“, sa osmehom na licu kaže Nikola, koji je u me?uvremenu nau?io da govori i ma?arski jezik, „?ak više i bolje nego neki starosedeoci“.

Olakšavaju?a okolnost u procesu integracije u novu sredinu bila je ?injenica da je po veroispovesti katolik, kao i ?itava njegova porodica:

„Kad nas vide u crkvi, imaju više poverenja u nas, pošto i mi slavimo Boži? i Uskrs. I onda je bilo, a i danas ima dosta ljudi, koji ne znaju da postoje Albanci katolici, nego misle da smo mi ovde promenili veru. Nije istina. Bilo je toga ranije da su Albanci menjali veru, ali tako da su prelazili iz hriš?anstva u islam, jer biti hriš?anin na Kosovu nije bilo lako. Daju ti da živiš tamo negde u Prokletijama, daleko od vode i plodne zemlje. Bilo je i onih koji su veru zadržavali, bili kršteni u crkvi, ali pod muslimanskim imenima – Šaban, Ramo, Demo, Avdulj… jer je tako bilo lakše. Iskreno da vam kažem, možda bih i ja isto uradio: ako imaš decu, šta ?eš“.

A opet, s druge strane, i ovde malo-malo, pa dolazi do konfuzije kada je re? o imenima. Tako, pri?a Nikola, ljudima je neobi?no kada ?uju da se njegov otac zvao ?er?, jer je re? o jednom od tipi?nih imena za Ma?are.

„Odem u Kanjižu, nešto da prevodim tamo. Pitaju me za ime oca, ja kažem ‘?er?’. Oni opet, znatno naglašenije – ‘Ime oca!’, a ja opet kažem ‘?er?’. Ne veruju, pa traže li?nu kartu da vide da li je zaista tako. Hajde da sam ja promenio ime, ali moj tata nikada nije bio ovde“, prepri?ava samo jednu od situacija na ivici komi?nosti Nikola.

A ako su Albanci i menjali svoje ime ili veru, dodaje ozbiljno, naciju nikada nisu, što je jedna pozitivna strana kod njegovog naroda, smatra, za razliku od Slovena koji „sve imaju isto, pa ne mogu o?ima da se vide“.

„Jednom su mi rekli, kao u poverenju, kada je bio popis stanovništva 1981. godine, u vreme demonstracija na Kosovu, da se ne upišem kao Albanac. Ne, nisam pristao. Sad da se upišem kao Srbin, pa za 10 godina kao Hrvat, pa tako stalno da menjam naciju kako okolnosti nalažu. Ne. Ja jesam Albanac, ali to ne zna?i da delim mišljenje Albanaca s Kosova. Od gluposti sam se uvek ogra?ivao, a deci govorio ‘Mi ne moramo biti optere?eni s tim’. A žao mi je veoma zbog svega što se izdešavalo na prostoru bivše Jugoslavije i svih naroda koji su prošli kroz ratove, ne samo Albanaca. Jugoslaviju kao zemlju sam voleo u celini, i bio veliki Jugosloven, iako se svoje nacije nikada nisam odricao“.

Nikola Prljaskaj danas ima punih 77 godina. Svoj radni vek je proveo i u penziju otišao kao radnik „Zorke“, što je period života na koji je izuzetno ponosan budu?i da je bio veoma aktivan u svim sferama društvenog života u ono vreme samoupravljanja: od opštinskog do pokrajinskog nivoa, od predsednika sindikata u „Zorki“ do porotnika u Vrhovnom sudu Vojvodine.

Za više od pet decenija života u Subotici, kaže, nikada nije doživeo bilo kakvu neprijatnost.

„Ako ho?eš da imaš problema, moraš malo i sam da se praviš, što kažemo mi katolici, ve?i katolik od pape. Pa ?ak i u vreme rata na Kosovu 90-tih, nismo ni ja ni moja porodica imali problema, jer ih sami nismo pravili, iako je dosta ljudi tada došlo ovde kod nas u Suboticu beže?i od svega. Neki su se posle vratili na Kosovo, neki otišli u inostranstvo“, nerado se se?a Nikola tog perioda, isti?u?i: „Na Kosovu su i Albanci i Srbi jako dobri ljudi, ali je politika sve pokvarila.“

A na pitanje šta posle toliko vremena više ose?a kao svoj dom, bez razmišljanja odgovara:

„Više ose?am Suboticu. Danas kada odem na Kosovo, ne mogu da se uklopim u tu sredinu, jer nema više toliko ljudi koji su mene poznavali i koje ja poznajem. Više me definitivno veže Subotica i veza?e me do smrti, pošto imam decu ovde, a tamo gde su deca, i roditelji ostaju“, zaklju?uje.

(kraj prvog dela)

Zlatko Romi?, Mirana Dmitrovi?

Foto: Antonio Gabor

eu logo?lanak “Albanci u Subotici: Zato što živimo zajedno (1)” proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj ?lanka je isklju?ivo odgovornost Udruženja gra?ana “Centar gra?anskih vrednosti” iz Subotice i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji na?in ne odražava stavove Evropske unije.

Podelite ovu stranicu!