Albanci u Subotici: Zato što živimo zajedno (1)

29 Oct 2016

"Više me definitivno veže Subotica i vezaće me do smrti, pošto imam decu ovde, a tamo gde su deca, i roditelji ostaju“

„Bio je jedan Prljaskaj Đerđ, zvani cub. Njegova reč je bila jača od kamena“, napisao je Arso Milatović (1912-1988) u svojim memoarima „Kosmet, 1935 – 1945: moje svedočenje“. Ovaj diplomata rodom iz Crne Gore, svojevremeno ambasador Jugoslavije u Albaniji, igrom sudbine opredelio je život Prljaskaj Nikole, čoveka koji danas s ponosom ističe da je njegov dom – Subotica. Dodirna tačka su im Zlokućane, selo u opštini Klina, na Kosmetu.

Prvi, Arso, tamo je završio na talasu kolonizacije u vreme Kraljevine Jugoslavije, radeći kao učitelj u seoskoj školi dok zbog članstva u Komunističkom pokretu nije bio uhapšen 1942. i deportovan u zatvor prvo u Albaniji, a potom u Italiji. Po oslobođenju, 1944, otpočinje njegova diplomatska karijera.

Drugi, Nikola, u Zlokućanima se rodio, 1939. godine, od oca Prljaskaj Đerđa, seoskog kmeta, koji je u ono vreme Kraljevine Jugoslavije uz predsednika opštine bio jedna od dve ugledne ličnosti, dva stuba lokalne zajednice. Poštovan u narodu, Đerđ, zvani Cub – što na srpskom jeziku znači hajduk, bio je glava Mirovnog veća, po nepisanim pravilima običajnog prava kodifikovanim kao kanun Leke Dukađinija – ključne institucije za rešavanje sporova među zavađenim stranama. Takvu ulogu mogao je da ima samo onaj čija se reč izuzetno cenila. Upravo zbog te reči „jače od kamena“, Đerđ Prljaskaj je našao svoje mesto u memoarima Arse Milatovića.

O njihovom uzajamnom prijateljstvu i međusobnom velikom poštovanju Nikola je mnogo znao na temelju očevih priča. Zato, kada ga je davne 1963. godine kao vojnika na odsluženju vojnog roka u Riđici kod Sombora major Sveto Mihajlović, čuvši da je iz Zlokućana, pitao da li možda zna ko je Arso Milatović, Nikola nije ostao bez odgovora.

To je bilo dovoljno da ga nadređeni „zapamti“, a potom mu i ponudi prelazak u Suboticu, što Nikola nije uzeo za ozbiljno, štaviše, na ponudu je odgovorio negativno. Međutim, nalog za prekomandu je stigao u roku od nekoliko dana, i tako se dvadesettrogodišnji Nikola Prljaskaj obreo u Subotici, gradu o kom ništa nije znao, sem da se nalazi u Jugoslaviji, negde u Vojvodini.

Ubrzo ga major Mihajlović poziva na razgovor, tražeći sad od Nikole da mu detaljno opiše kako živi:

„Ja mu kažem, ’Druže majore, imam ženu, imam dete, ne radi niko jer je vrlo teško naći zaposlenje’. Posle tog razgovora poslao me je kući na sedam dana i rekao da uzmem sve papire koji mogu da mi zatrebaju“, priseća se Nikola.

Subotica Albanci

Nikola Prljaskaj sa našom novinarkom

Tad još ni sam nije znao ni gde bi želeo da živi, ni čime bi hteo da se u životu bavi. Jedino je bila izražena jaka želja da ode iz kraja u kom, kako kaže, nema života:

„Ugledao sam se na sveštenika, na učitelja, na lekara, jednom rečju, na ljude koji napreduju i žive normalno. Nisam video perspektivu u tome da idem za kravama i ovcama, da se bavim poljoprivredom, što je bilo neshvatljivo za moje okruženje kod kuće. Priče o napretku su im delovale kao bajke, a ja kao neki neposlušnik. Po povratku u kasarnu, na moje veliko iznenađenje, rekli su mi ’Izaberi posao gde god želiš u Subotici’. Pošto sam znao tada samo za ’Zorku’ kao fabriku, izabrao sam nju. Referent za obrazovanje me je odmah poslao u Školu učenika u privredi, kako se onda zvala, i tako sam postao pravi industrijski radnik. Zaposlenje mi je omogućilo da, nakon dodeljenog privremenog smeštaja, dobijem već 1966. i kuću na kredit. Moj život je krenuo napred, opterećen nisam bio ni sa čim.“

Kada Nikola Prljaskaj iz današnje perspektive priča o svom dolasku u Suboticu i načinu na koji je u ovom gradu postavio temelje za sigurnu egzistenciju svoje porodice, deluje kao da je tada sve teklo glatko – uz adekvatnu podršku društvenog sistema i neposrednog okruženja, koja danas, primećuje, izostaje:

„Onda te štitio sistem, država, nije bilo važno da li si s Kosova ili ne. Danas nije tako. Bitne su individualne veze, da li prijateljske ili kakve druge. Ja sam, međutim, uvek govorio – sistem treba da te brani, a ne pojedinac jer to kratko traje.“

Pa ipak, i u ono vreme, proces integracije u potpuno novu sredinu nije bio lak, na prvom mestu zbog velikih kulturoloških razlika:

„Mi, kada napustimo rodna mesta na Kosovu, treba da se menjamo za 360 stepeni. Sve je drugačije: i kultura, i ponašanje, a na prvom mestu jezik. Ja sam donekle znao srpski, jer je u mom selu bilo i Srba, a kada sam došao u Suboticu, sem majora koji me je doveo iz Riđice, nikog nisam poznavao. Tek posle izvesnog vremena sam slučajno upoznao još dva Albanca nastanjena ovde, pa mi je odmah bilo lakše da se snađem. I porodici sam odmah rekao: ’Mi moramo prihvatiti sredinu gde živimo, onda će i sredina nas da prihvati’. Kada sam dobio priliku da radim, na meni je bilo da se dalje borim, da pokažem da sam normalan čovek, da volim ovu zemlju i ovaj sistem jer sam bio lojalan sistemu, kao što sam i danas. I posle svega mogu da kažem – mi smo se jako dobro uklopili ovde.“

Subotica Albanci 2

Iz porodične arhive

Ubrzo je za Nikolom u Suboticu došao i njegov rođeni brat, kom je već bilo lakše da se snađe u novoj sredini jer je imao na koga da se osloni:

„Vidim da brat pati na Kosovu, muči se kao Isus da prehrani petoro dece, bilo je grehota da mu ne pomognem. Obezbedio sam mu ovde stan i posao, isto u fabrici ’Zorka’. To je bilo 1967. Na Kosovu nije bilo posla, pa su ljudi išli trbuhom za kruhom, nisu birali šta da rade – samo da rade. Pa ipak, u Suboticu su tih godina više dolazili samo kao sezonski radnici, a manje da se stalno nastane.“

Relativno mala albanska zajednica bila je oslonjena sama ne sebe: običaji su se negovali pod okriljem porodice, kao što se i jezik govorio u zatvorenom krugu ljudi.

„Nas su u ono vreme u bogatoj i razvijenoj Vojvodini, da tako kažem, smatrali primitivcima. Čak je bilo i jedno vreme da nas Albance prave da bude sramota što smo Albanci, ali je, hvala bogu, to vreme brzo prošlo“, otvoreno i iskreno priča Nikola.

„Držalo se da su Mađari u svim segmentima bili kulturniji. Kad su oni imali fakultete ovde, mi nismo imali ni osnovne škole tamo. Mi smo vekovima živeli sa Srbima, zajedno smo bili pod Turcima, tako da imamo neke veoma slične običaje, u odnosu na stanovništvo ovde koje je bilo pod Austro-Ugarskom. Ali, kod Mađara kad stekneš poverenje, jako te vole“, sa osmehom na licu kaže Nikola, koji je u međuvremenu naučio da govori i mađarski jezik, „čak više i bolje nego neki starosedeoci“.

Olakšavajuća okolnost u procesu integracije u novu sredinu bila je činjenica da je po veroispovesti katolik, kao i čitava njegova porodica:

„Kad nas vide u crkvi, imaju više poverenja u nas, pošto i mi slavimo Božić i Uskrs. I onda je bilo, a i danas ima dosta ljudi, koji ne znaju da postoje Albanci katolici, nego misle da smo mi ovde promenili veru. Nije istina. Bilo je toga ranije da su Albanci menjali veru, ali tako da su prelazili iz hrišćanstva u islam, jer biti hrišćanin na Kosovu nije bilo lako. Daju ti da živiš tamo negde u Prokletijama, daleko od vode i plodne zemlje. Bilo je i onih koji su veru zadržavali, bili kršteni u crkvi, ali pod muslimanskim imenima – Šaban, Ramo, Demo, Avdulj… jer je tako bilo lakše. Iskreno da vam kažem, možda bih i ja isto uradio: ako imaš decu, šta ćeš“.

A opet, s druge strane, i ovde malo-malo, pa dolazi do konfuzije kada je reč o imenima. Tako, priča Nikola, ljudima je neobično kada čuju da se njegov otac zvao Đerđ, jer je reč o jednom od tipičnih imena za Mađare.

„Odem u Kanjižu, nešto da prevodim tamo. Pitaju me za ime oca, ja kažem ‘Đerđ’. Oni opet, znatno naglašenije – ‘Ime oca!’, a ja opet kažem ‘Đerđ’. Ne veruju, pa traže ličnu kartu da vide da li je zaista tako. Hajde da sam ja promenio ime, ali moj tata nikada nije bio ovde“, prepričava samo jednu od situacija na ivici komičnosti Nikola.

A ako su Albanci i menjali svoje ime ili veru, dodaje ozbiljno, naciju nikada nisu, što je jedna pozitivna strana kod njegovog naroda, smatra, za razliku od Slovena koji „sve imaju isto, pa ne mogu očima da se vide“.

„Jednom su mi rekli, kao u poverenju, kada je bio popis stanovništva 1981. godine, u vreme demonstracija na Kosovu, da se ne upišem kao Albanac. Ne, nisam pristao. Sad da se upišem kao Srbin, pa za 10 godina kao Hrvat, pa tako stalno da menjam naciju kako okolnosti nalažu. Ne. Ja jesam Albanac, ali to ne znači da delim mišljenje Albanaca s Kosova. Od gluposti sam se uvek ograđivao, a deci govorio ‘Mi ne moramo biti opterećeni s tim’. A žao mi je veoma zbog svega što se izdešavalo na prostoru bivše Jugoslavije i svih naroda koji su prošli kroz ratove, ne samo Albanaca. Jugoslaviju kao zemlju sam voleo u celini, i bio veliki Jugosloven, iako se svoje nacije nikada nisam odricao“.

Nikola Prljaskaj danas ima punih 77 godina. Svoj radni vek je proveo i u penziju otišao kao radnik „Zorke“, što je period života na koji je izuzetno ponosan budući da je bio veoma aktivan u svim sferama društvenog života u ono vreme samoupravljanja: od opštinskog do pokrajinskog nivoa, od predsednika sindikata u „Zorki“ do porotnika u Vrhovnom sudu Vojvodine.

Za više od pet decenija života u Subotici, kaže, nikada nije doživeo bilo kakvu neprijatnost.

„Ako hoćeš da imaš problema, moraš malo i sam da se praviš, što kažemo mi katolici, veći katolik od pape. Pa čak i u vreme rata na Kosovu 90-tih, nismo ni ja ni moja porodica imali problema, jer ih sami nismo pravili, iako je dosta ljudi tada došlo ovde kod nas u Suboticu bežeći od svega. Neki su se posle vratili na Kosovo, neki otišli u inostranstvo“, nerado se seća Nikola tog perioda, ističući: „Na Kosovu su i Albanci i Srbi jako dobri ljudi, ali je politika sve pokvarila.“

A na pitanje šta posle toliko vremena više oseća kao svoj dom, bez razmišljanja odgovara:

„Više osećam Suboticu. Danas kada odem na Kosovo, ne mogu da se uklopim u tu sredinu, jer nema više toliko ljudi koji su mene poznavali i koje ja poznajem. Više me definitivno veže Subotica i vezaće me do smrti, pošto imam decu ovde, a tamo gde su deca, i roditelji ostaju“, zaključuje.

(kraj prvog dela)

Zlatko Romić, Mirana Dmitrović

Foto: Antonio Gabor

eu logoČlanak “Albanci u Subotici: Zato što živimo zajedno (1)” proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost Udruženja građana “Centar građanskih vrednosti” iz Subotice i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.