ADRIJANA ZAHARIJEVIĆ – Biti određeni pol je proces

08 Apr 2012

Pitanje koje postavlja „Postajanje ženom“ ne odnosi se na to šta je žena, već šta je ono u ime čega se feminizam bori

Intervju sa Adrijanom Zaharijević, autorkom knjige Postajanje ženom, vodila Marijana Nikolajević.

Marijana Nikolajević: Imajući na umu feminizam kao izraz, većina ljudi, neupućenih u značenje termina a i pokreta, obično zamišljaju razgoropađenu grupu brkatih žena koje mrze muškarce. Šta mislite, zašto je to tako?

Adrijana Zaharijević: Taj motiv je prilično star, mada se s vremenom i modom donekle modifikovao. Na um mi pada ilustracija iz britanskog The Times, na kojoj su prikazane suvonjave, prilično neugledne i otvoreno ljute žene, uz uredničku naznaku da je reč o sifražetkinjama koje niko nikad nije poljubio. Iako, istorijski posmatrano, taj podatak nije tačan – broj udatih sifražetkinja je neznatno premašivao broj onih koje nisu imale bračne partnere – javna svest je borbu za prava žena predstavljala kao bitno neženski posao. „Prave“ žene ne traže prava; one čeznu za zaštitnikom koji će braniti njihovu ženskost, domom u kojem će se ona na najprobitačniji način realizovati, decom koja su njen najsvetiji izraz. Reč je, dakle, o starom triku. Iako ovo smatram trivijalnim, možda ipak nije loše ponoviti: feministkinje su i energične i flegmatične žene, i suvonjave i punačke, i ljute i radosne. Neke od njih spavaju sa ženama, neke s muškarcima, neke su majke, neke nisu. Ako se dopusti da su i muškarci feministi, stvar svakako postaje još složenija. Kako bilo da bilo, uzeti u obzir ove razlike upućuje na bogatstvo i na nemogućnost svođenja feminizma na jednu jedinu stvar koja bi bila po sebi samorazumljiva. Sve ostalo su samo marketinški trikovi koji se neznatno unapređuju s promenama u dužini i kroju suknje.

Marijana Nikolajević: Reč dve o podeli poslova na ”muške” i ”ženske” i otkud potreba za tom podelom?

Adrijana Zaharijević: Nema muških i ženskih poslova. Prostor koji naseljavamo je zajednički, bio to dom, zemlja ili čovečanstvo. Hajde da ovde budemo radikalni i maštoviti. Hajde da odlučimo da nas uopšte ne zanima kako je i zašto nekada bilo drugačije, i da iskoristimo resurse kojima danas raspolažemo. Ako se polazi od toga da i žene i muškarci imaju (danas svakako, a ja bih tvrdila, oduvek) kapacitet da misle i kapacitet da deluju, onda treba maštovito udružiti snage i misliti i delovati zajedno, što složenije, što složnije. Ponovo, izbegnu li se svođenja poput onih na „muške“/„ženske“ poslove, život postaje daleko nepredvidljiviji, daleko kompleksniji, izloženiji brojnim rizicima, i istovremeno daleko dinamičniji i uzajamniji.

Marijana Nikolajević: Ono što ženu u biološkom smislu razlikuje od muškaraca jeste rađanje. Rađanje je istovremeno i dar i muka. Kakav je status o rađanju i ne-rađanju u svetu feminizma?

Adrijana Zaharijević: Ne bih se saglasila s tim da je rađanje muka, pa možda čak ni s tim da je dar. Pristanemo li na te odrednice, pristajemo implicitno na starozavetne kazne upućene Evi, ili na eulogije bioloških sposobnosti jedne vrste tela. Rađanje je mogućnost ženskog tela koja ima određeno, ograničeno trajanje – traje zapravo vrlo kratko – a situacija koja ga prati, podizanje novog bića u zatečenom svetu, nipošto se ne može ograničiti na telesnu dimenziju, niti na jednog „izvršioca radova“. Upravo je u ovoj sferi maštovitost, dinamičnost, uzajamnost mnogih aktera tako važna, presudna.

Problem rađanja u feminizmu nikada nije bio jednosmislen. Feministkinje prvog talasa ga nisu dovodile u pitanje (ako je za njih nešto bilo sporno, bio je to „ropski“ položaj žene u braku, ropski jer nisu raspolagale pravima da poseduju imovinu, da imaju starateljstvo nad sopstvenim porodom, ili da bez ogromnih poteškoća okončaju odnos koji je mogao imati pogubne posledice po njih ili po njihove plodove). Feministkinje drugog talasa su varirale od potpunog odbacivanja rađanja kao neminovnog povlađivanja prirodi, pristajući samim tim na „muške“ i „ženske“ uloge, do veličanja rađanja kao najuzvišenijeg oblika ženskosti i nečeg što predstavlja samu srž identiteta žene. No, kako je na jednom mestu tvrdila Džudit Batler, ukazujući na to da je i taj poslednji bastion ženskog identiteta pao, nisu sve žene majke, jer neke to ne mogu da budu, neke su za to premlade ili prestare, neke odlučuju da to ne budu, a za neke, koje to jesu, majčinstvo nije ključni politički motiv za učešće u feminizmu. Mitologizovanje majčinskog tela je, bar u feminističkom ključu, ostalo iza nas. Imati dete je stvar izbora, izbora oba partnera koji u njegovom stvaranju učestvuju – a prema mom mišljenju, reč je verovatno o najbitnijem i najlepšem izboru koji neko može da načini.

Marijana Nikolajević: Centralna tema vaše knjige Postanje ženom je Simon de Bovoar. Kako se danas njeni stavovi mogu uklopiti u svet i koliko se toga (nije) promenilo?

Adrijana Zaharijević: Simon de Bovoar, zapravo, samo otvara Postajanje ženom. Na samom početku svog Drugog pola, knjige objavljene 1949. godine, koja je u svoje vreme bila izolovan filozofski, levičarski i ne nužno feministički poduhvat (što će, međutim, ubrzo svakako postati), Bovoar se pita šta je uopšte žena i imamo li pravo na to da pristanemo da ovo pitanje posmatramo u duhu starih querelle des sexes. Odbacujući u to vreme popularnu misao koja je sažimala viktorijansku mudrost o nesamerljivosti polova, prema kojoj je anatomija sudbina, Simon de Bovoar tvrdi da se ženom ne rađa nego da se njome postaje. Za mene je ovo bio važan početak. Međutim, pitanje koje postavlja Postajanje ženom ne odnosi se na to šta je žena – tu se u izvesnom smislu tvrdi da se ta „suština“ nikada i ne može dokučiti – već šta je ono u ime čega se feminizam bori. Ako je biti određeni pol u stvari proces (postajanje), i ako se u isto vreme tvrdi da se feminizam bori u ime žene (ili Žene), u čije se ime feminizam u stvari bori? Ovo pitanje je za mene, kao za osobu koja postaje ženom u XXI veku, vitalno, i da bih ga razjasnila vratila sam se počecima – počecima organizovanog feminističkog pokreta u onim zemljama koje se prepoznaju kao tvorci tog pokreta. Dakle, za razliku od Bovoar koja je želela da pokaže da je žena drugi pol, objašnjavajući zašto je to tako, mene je zanimalo da vidim šta je uopšte značio taj imenilac „žena“. Želela sam da ustanovim šta (danas) mislimo kada kažemo da se borimo u ime žena: kako je nastala ideja žene, u odnosu na šta je nastajala i šta je iz sebe isključivala. Zato je u Postajanju ženom „prvi pol“ takoreći nevidljiv, osim u formi normi, zakona i institucija: mene je zanimalo raslojavanje u samom „drugom polu“. Stoga su glavni likovi te knjige engleske posrnule žene i američke crne ropkinje koje danas pred nama stoje u punom sjaju svaki put kada pokušamo da zanemarimo, isključimo, zaboravimo sve one žene koje možda u prvi mah ne razumemo, jer s njima ne možemo da poistovetimo sopstvene okolnosti. Postajanje ženom se vraća u XIX vek da bi nas otvorilo za razumevanje naših prilika danas, da bi nas upozorilo na isključivanja u ime višeg cilja ili identiteta koji treba sve da nas reprezentuje. U tom smislu, u nastojanju da ponudi nekakvu „istoriju polova“, taj tekst pre prati nalog postavljen u Nevolji s rodom, u kojoj Džudit Batler odlazi nekoliko koraka dalje od Simon de Bovoar.

Marijana Nikolajević: Priredili ste zbornik radova o feminizmu Neko je rekao feminizam. Knjiga je celovita i gotovo predstavlja ”bukvar” za neupućene o feminizmu, ali i ne samo to, već iz različitih perspektiva – sinhronijski i dijahronijski govori o feminizmu. Kakvu je reakciju proizvela u kulturnim krugovima na Balkanu? I je li ta reakcija bila očekivana?

Adrijana Zaharijević: Neko je rekao feminizam je bio udruženi pokušaj tada prilično mladih žena da svakome na dostupan i zanimljiv način predoče feminizam. Pisanje je bilo samo prva faza života te knjige: njeno neumorno predstavljanje po Srbiji i Crnoj Gori, u kojem su prevashodno učestvovale autorke, diseminacija informacija o knjizi na raznim kulturnim punktovima, svesrdna podrška Žena u crnom, Ženskog fonda Rekonstrukcija, beogradskog Centra za ženske studije i Fondacije Heinrich Böll, kao i interesovanje Građanskih inicijativa da tu knjigu štampaju kao materijal za nastavnike i nastavnice građanskog obrazovanja, sve to predstavlja aktivistički deo njenog života. Dakle, na tome se mnogo radilo i, retrospektivno, reakcija je morala da usledi. Međutim, ako pitate da li je ona bila uračunata u fazi pisanja i prikupljanja tekstova, odgovor je – dakako ne. Ona je doslovno bila proizvod velikog entuzijazma i osećaja da se njome stvara neki novi prostor za drugačiji modus govora o feminizmu u Srbiji. Na koji je on način bio drugačiji, zašto je bio tako važan, tada nismo bile u stanju da ocenimo. No, činjenica da se uprkos mnogim svojim nedostacima, ta knjiga i dalje čita – štaviše, da se trenutno priprema njeno četvrto, sarajevsko izdanje – govori u prilog tome da je ona imala svoj značaj upravo u formi i s idejom s kojom je sastavljena.

Marijana Nikolajević: Kada govorimo o ženi danas prva asocijacija nam je Pepeljuga. To je Pepeljuga u novom ruhu – ona ustaje u šest izjutra, savršeno doterana juri na posao, dolazi kući da preuzme ulogu savršene majke, domaćice i supruge. To društvo očekuje od nje. To joj serviraju mediji i savremeni časopisi. Od nje niko ne očekuje da misli – od nje se očekuje da bude super žena i izvršava svoje dužnosti. Kako joj pomoći?

Adrijana Zaharijević: Odmah želim da kažem da uopšte ne mislim o sebi kao o osobi koja je u stanju da predloži ili propiše „savete“ kojima bi se bilo kome moglo pomagati. Udeo teorije, pa bila ona i feministička, u javnom životu ne bi trebalo da bude – što ne znači da ona ne služi i tome – da pomaže. Bavljenje obrazovanjem i feminističkom teorijom treba da ponudi alternativne puteve, da otvori horizonte pitanja, da pobudi na oprez prema stvarima o kojima se često uopšte ne promišlja, koje živimo ne misleći kako to činimo. Ovo su naizgled skromni zahtevi. Jer da bi se, kako kažete, ženi – ali i muškarcu – danas „pomoglo“, trebalo bi iz korena preurediti sistem rada, zbrinjavanja dece, trebalo bi drastično izmeniti medije, te konzumeristički odnos prema životu, mladosti i novcu. Bez sumnje, promena društva u celini treba da bude cilj pojedinačnih delovanja, i ta promena od nas sada zahteva veliku kreativnost jer stari modeli više ne rade. Ali obrazovanje, kako ga ja vidim, pre svega treba da nas osvesti, kako je to jednom rekla Džoan Nestl, da imamo pravo da zakomplikujemo raspravu, da ne uzimamo svoj život zdravo za gotovo.

(Marijana Nikolajević, Libartes)

 

——

  • Adriana Zaharijević: je rođena u Beogradu 1978. godine. Jednom prilikom je zapisala da u tom gradu namerava i da ostane, što se uz njeno ime vezalo kao nekakav omen. Tu „beogradofiliju“, mnogi koji su je pominjali, najčešće izvan samog Beograda, shvatili su sasvim ispravno – kao temeljno političku odluku. Ostati u Beogradu i ovde pisati, prevoditi, istupati u ime feminizma, značilo je nastojati menjati ovu sredinu iz nje same.
  • Posle završenih osnovnih studija na katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta, gde je pod mentorstvom Mladena Kozomare odbranila rad „Prirodno stanje, ugovor i suveren u filozofiji Tomasa Hobsa“, nastavlja studije na Fakultetu političkih nauka, pod stalnim mentorstvom Daše Duhaček. Politička filozofija i interesovanje za teorije prava, uz feminističku teoriju s kojom se, kao studentkinja filozofije, prvi put upoznaje na alternativnom programu Centra za ženske studije 2001. godine, trasirale su njen dalji teorijski rad. Specijalizirala je, magistrirala i trenutno piše doktorsku disertaciju na programima studija roda – kako su nastajali i razvijali se na FPN-u, prateći njihovu institucionalizaciju od samih početaka do danas, kada i sama učestvuje u njoj.
  • Tokom priređivanja knjige Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, njena interesovanja se sa savremene feminističke teorije i političke filozofije, bar privremeno, premeštaju na istoriju. Iako i danas, kada najvećim delom živi u XIX veku, prebiva u istoriji nekog drugog vremena, nekog drugog prostora, ona se u istoriji kao disciplini oseća kao uljez. Uživa u hibridnosti onoga što piše, i u formi onoga što nastane kao krajni rezultat („filozofski strip“, Hana Ćopić; „filozofski Šerlok Holms“, Paula Petričević). Jedan takav hibrid je i knjiga Postajanje ženom, ljubičasta knjiga s karikiranom viktorijankom na naslovnoj strani (nemoguć spoj haute couture i radnice u rudniku u zahtevu feminizma da govori u ime Žene), koju je objavila Rekontrukcija ženski fond 2010. godine.
  • Prevodi tekstove i knjige iz feminističke teorije, filozofije i drugih humanističkih disciplina. Najvažniji i najnoviji prevodi su Nevolja s rodom, Džudit Batler (Loznica: Karpos 2010) i Život duha, Hana Arent (s Aleksandrom Bajazetov, Beograd: Službeni glasnik, 2010). Veruje da je prevođenje najtemeljniji vid čitanja. S Katarinom Lončarević piše, razgovara, pregovara, predaje i izvodi deo alternativnog programa u Centru za ženske studije od jeseni 2009. godine. Taj dvojac prkosi svim uvreženim predstavama o idiosinkraziji filozofa/kinja i potvrđuje princip solidarnosti u feminizmu.
  • Pored Džudit Batler od koje je naučila kako se misli metafizika i kako je teorija ipak neophodna praksi (čak i ako je u ime Žene), na nju je – u različitim životnim fazama – uticalo mnoštvo raznovrsnih ljudi. U tom skupu se moraju naći Žene u crnom, Džo Stramer, nekolicina abolicionista, Mišel Fuko, mnoge žene koje je upoznala na radionicama po Srbiji, i mnoge druge koje je upoznala na teorijskim skupovima u Srbiji i izvan nje. Ostvarivost ad hoc koalicija, poput one o kojoj govori Dona Haravej, doživela je s mamama u formiranju novog vrtića.

Podelite ovu stranicu!