ADRIATIK KELJMENDI: Del Ponte, napišite knjigu i o silovanjima!

01 dec 2018

"Pa zar mora da 20.000 žrtava silovanja na Kosovu ni do dan-danas ne može da nađe pravdu, 20 godina posle rata, samo zato što jedna velika ličnost u svetu nije napisala knjigu o njima?"

Kako se desilo, zbog tvrdnje jedne glavne tužiteljke, veoma neuspešne u svojoj profesiji, da se uspostavi još jedan međunarodni sud, a za oko 20.000 žrtava seksualnog nasilja na Kosovu održano je samo jedno suđenje i na kraju osumnjičeni su oslobođeni?! Ova činjenica čini da se pitanje žrtava seksualnog nasilja na Kosovu smatra najvećom sramotom i zloupotrebom međunarodne pravde.

Svaka od njih, ima svoju priču. Zatvorenu u sebi, i često pokušavajući da se ubedi da se taj tragičan dan nikada nije desio.

Da li se stvarno desilo?!

Pa naravno, želja da se zaboravi ne može poništiti sećanja na najteži dan u njihovom životu. Uniforme, napad, nesposobnost da se obrani…

I od tog dana i svakog drugog dana koji se rađa – dilema.

Da progovorim?!

Priča nikada ne bi bila kako bi trebalo po redosledu stvari.

Nikada javno ne pričati o onome šta se dogodilo. Nikad ne deliti bol. Nikada ne tražiti pravdu i kaznu za počinioce.

I tako godinama, pokušavajući shvatiti da li se stvarno desilo, pretpostavljati da li treba pričati o tome, dok jednog dana shvatiš da realno deliš tu priču sa ostalima, ali sa tim priznanjem više ne ličiš na čoveka. Dok deliš tu ispovest postaješ broj. Statistika!

I statistika naravno podrazumeva i novu patnju.

Statistike su ove: 20 hiljada devojaka i žena smatraju se žrtvama seksualnog nasilja na Kosovu. Nula, ili nijedna, osuđena osoba za jedan od najgroznijih ratnih zločina.

Statistika je, takođe, da će se uskoro obeležiti 20 godina od kraja ovog rata.

Još jedna statistika je to da se 820 žrtava seksualnog nasilja prijavilo za priznavanje statusa i pravo na penziju. U 162 slučaja je odobreno ovo pravu… A statistika je i broj od 16 odbačenih slučajeva.

Ali, pred svim tim statistikama bi trebalo stajati – sramota. Sram, kako se tretira ova teška ratna rana. Statistika u koju treba uključiti ne samo građane Kosova, bez obzira na to da li su civili ili na vlasti, ali i oni koji govore o tome šta je potrebno – međunarodnoj pravdi.

Ne samo sramota, ma nema većeg srama – zašto ne čak i veće grozote!  – nego da postoji Međunarodni sud UN-a za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, misija UN-a na Kosovu (UNMIK), misija EU za pravdu (EULEX) i Specijalni sud, dok nijedan od njih nije učinio čak ni najmanji korak prema pravdi za oko 20.000 žrtava seksualnog nasilja tokom rata.

Ako su silovanja najveći ratni zločini, nekažnjivost počinitelja je drugi još veći zločin koji činimo sada, u doba mira.

Ponavljanje statistike: Nijedna osoba do danas nije osuđena zbog navodnih 20.000 slučaja silovanja od srpskih snaga bezbednosti na Kosovu.

Ne postoji volja!

Ironično, ceo jedan međunarodni mehanizam je pokrenut da se dokaže jedna obična tvrdnja jedne bivše glavne tužitejke u Hagu i jednog švajcarskog senatora. Oni su rekli da su pripadnici OVK takođe vadili organe žrtvama rata. Za ove zločine, prema njima, nije se sudilo ni u jednom od sudova koji su se bavili ratnim zločinima.

Dakle, Carla Del Ponte je, nakon završetka mandata, napisala knjigu o tome šta nije uspjela uraditi u sudnici. Dick Marty je bio zadužen da izradi izveštaj o tome, koji je predstavljen u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u januaru 2011. godine. Nedugo posle toga, Evropska unija je formirala Specijalnu istražnu radnu grupu, čiji je zadatak bio da sprovede nezavisnu istragu o navodima podnetim u izvještaju i drugim zločinima koji se odnose na njih.

Ova Radna grupa je 2014. godine potvrdila da postoji dovoljno dokaza za podizanje optužnica i da se mora uspostaviti nova pravosudna institucija.

Godinu dana kasnije, Skupština Kosova usvojila je član 162 Ustava Kosova i Zakon o specijalizovanim većima kao i Posebno tužilaštvo, nakon razmene pisama između predsednika Kosova i Visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i sigurnost. Tako je, nakon Haškog tribunala, sudova UNMIK-a, sudova EULEX-a,  ustanovljen i novi međunarodni sud radi istraživanja navodnih krivičnih djela i spomenuto je pet različitih imena bivših pripadnika OVK, kao osoba koje su učestvovale u ovim zločinima.

Naravno, apsolutno bilo koji od ratnih zločina ili bilo koji drugi zločin trebalo bi da bude istražen do detalja i da osumnjičeni treba da odgovaraju pred pravosudnim organima, bez obzira ko su oni.

Velika zabluda ovde je kako se desilo da zbog tvrdnje jedne glavne tužiteljke, veoma neuspešne u svojoj profesiji, da se uspostavi još jedan međunarodni sud, a za oko 20.000 žrtava seksualnog nasilja na Kosovu, održano samo jedno suđenje i na kraju su osumnjičeni oslobođeni?! Ova činjenica čini da se pitanje žrtava seksualnog nasilja na Kosovu smatra najvećom sramotom i zloupotrebom međunarodne pravde.

Pa zar mora da 20.000 žrtava da ni do dan-danas ne može da nađe pravdu, 20 godina posle rata, samo zato što jedna velika ličnost u svetu nije napisala knjigu o njima?

Ova činjenica čini da se pitanje žrtava seksualnog nasilja na Kosovu smatra najvećom sramotom i zloupotrebom međunarodne pravde.

(Autonomija, foto: Medija centar Vojvodine) 

Podelite ovu stranicu!