ADRIANA ZAHARIJEVIĆ: Melanholični, nejednaki i lišeni zdravog razuma

14 Jul 2017

Prvi oblik nasilja o kojem moramo progovoriti jeste ratno nasilje. Srbija je učestvovala u ratu jezivih razmera. Mnogi muškarci koji i danas žive u ovoj zemlji su ubijali…

U samo nekoliko dana dogodila su se dva mučka ubistva žena u centrima za socijalni rad u Beogradu. U čaršiji se uobičajno povela rasprava o tome ko je i zašto kriv i šta je zapravo uzrokovalo smrt žena usred bela dana u glavnom gradu ove zemlje. Svašta se moglo čuti: te da je reč o povratniku iz rata, te da su postojale izvesne veze s političkim čelnicima, te da je siromaštvo opravdani razlog za „mikronasilje“ u naša četiri zida, te da postoje neke žene koje loše biraju, takoreći baš vole nasilnike. Bilans ovih priča koje se u medijima i na društvenim mrežama prenose u starom maniru „od trača do istine“ jesu dve mrtve žene, jedno mrtvo dete, troje dece koja su ostala bez oba roditelja. Nedavno je, čuli smo u odjecima, prokazano obrazovanje dece o rodno zasnovanom nasilju, jer su sve naše porodice, samim tim što su naše, normalne. Možda je red da se ponovo zapitamo. A onda ponovo, i ponovo. Jer porodice i pojedinci koji ih čine ne žive izvan društva, nego su, naprotiv, njime temeljeno oblikovani.

Mnogo je reči izgovoreno o femicidu. Iako je to i sada prava tema, osvrnuću se na nešto drugo što je duboko isprepleteno s tim činom kojim se hrane crne hronike, dok se na paralelnim stranicama raspravlja o beloj kugi i razmaženim Srpkinjama koje se ustručavaju da rađaju. Reč je, naime, o sveprisutnom nasilju koje prožima naše živote i formira naš pogled na svet, naša osećanja, naše svakodnevno ponašanje u gradskom prevozu, na kolovozima, u čekaonicama, školama i porodilištima. Svuda.

Prvi oblik nasilja o kojem moramo progovoriti jeste ratno nasilje. Srbija je učestvovala u ratu jezivih razmera. Mnogi muškarci koji i danas žive u ovoj zemlji su bili u policijskim, vojnim i paravojnim jedinicima – zato što su tako hteli, ili zato što su tako morali, ubijali su, prisustvovali ubijanjima, mučenjima, silovanjima, pljačkama. Po povratku u Srbiju, zemlju koja „nikada nije bila u ratu“, sem formalno za vreme bombardovanja 1999. godine, ni oni sami nisu javno postojali kao ljudi koji su preživeli rat. Međutim, činjenica da to zakoni ove države nisu uvažili, da je javnost ove zemlje takoreći jednoglasno prihvatila da prikriva svoju najjavniju tajnu, da je neuspela „revolucija“ Petog oktobra proizvela društveni konsenzus o tome da su se ratovi završili, kao da ih nikada nije ni bilo – ta činjenica ne umanje prisustvo nasilja koje se fraktalno razliva kroz živote onih koji su ga činili i onih koji su im bili bliski, tada ili mnogo kasnije. PTSP je tu, a trauma nikad nije ni prepoznata, ni priznata.

Drugi oblik nasilja koji živimo jeste nasilje rastuće strukturne nejednakosti. Ovo je bila zemlja u kojoj su generacije rasle i živele u duhu jednakosti i obećanog blagostanja. Danas je ovo zemlja u kojoj se rascep između relativno siromašnih i izrazito siromašnih iz dana u dan smanjuje, dok jaz između ove ogromne grupe i grupe izrazito bogatih postaje nepremostiv klanac. Srbija je postala zemlja u kojoj neko može da skokne do Kube, a neko nema ni 300 dinara da iz sela ode do obliženjeg grada da bi podigao penziju. Srbija je postala zemlja u kojoj od količine izdvojenog novca zavisi nega u bolnicama, tretman na porođaju, ophođenje u školi. To, naravno, ne znači da i dalje nema časnih i čestitih ljudi dobrog srca. Međutim, strukturna nejednakost, zakonski opravdano pravo jačeg i precizno definisanje kome to pravo pripada, utiče i na naše emocije, na našu čestitost, na naše predstave o tome šta je dozvoljeno, poželjno i moguće.

Treći oblik nasilja, isprepleten s prethodna dva, jeste nasilje privida, nasilje nad zdravim razumom. Stalno čujemo da nam nikada nije bilo bolje, da nam institucije nikada nisu radile kao sada, da nam svet nikada nije bio naklonjeniji, da se „evropske vrednosti“ nikada nisu toliko usvajale kao danas. Ono što čujemo, ono što nam se govori nikada nije bilo u većem raskoraku s onim što vidimo, što iskušavamo. Razum se preokreće kao rukavica: krivi su radnici koji štrajkuju jer gladuju, jer se stvara loš privid za magične investitore; krive su žene jer su pogrešno birale, uprkos tome što su zakoni koje imamo čarolija, kao i ustanove koje ih sprovode u delo; krivi su svi oni koji su ostali bez života, stvarnog ili simboličkog, koje nismo mi polagali u masovne grobnice, nego su se nekako sami tamo zatekli.

Srbija je zemlja u kojoj nasilje ne prestaje da raste. Panik tasteri su svakako dobro rešenje, jer će možda uspeti da spreče umnožavanje novih izgubljnih života. No, problemi s kojima se ovo društvo suočava, problemi koji svakodnevno dolaze na naplatu, toliko su široki, duboki i obuhvatni da nam ni jedan gigantski panik taster ne bi bio dovoljan. Bilo koja politička snaga u ovoj zemlji moraće da se uhvati u koštac s debelim talozima dugotrajnog vanrednog stanja koje nas strukutrno oblikuje kao nasilnike – melanholične, nejednake i lišene zdravog razuma.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!