ADALBERT ALBERT GAŠPAR: Recimo sebi – Zbogom!

30 Dec 2013

Pre 25 godina ponudili smo sebe kao doručak za ispravljanje istorijskih nepravdi, a završili kao gomila nula ispod crte. Nula, to je ocena našeg istorijskog učinka. Nula, to je naša današnja startna pozicija

U četvrtak, 19. decembra, jedna polovina Srbije je išla, a druga polovina dočekivala goste. Upaljene su sveće i spremljen slavski kolač, ali zdravica nije održana. Zašto insistirati na toj formalnosti, kada je dan ranije objavljena na sajtu Ustavnog suda.

Sveti je Nikola, najslavljeniji svetac među Srbima, štitio moreplovce, trgovce, ribare, strelce, studente i decu. Kažu da je izvodio i razna čuda. Ako je tako, zašto ga autonomaši ne pozovu u radnu posetu i spasu svoj brod od potapanja?

Neko se, evo, već dugi niz godina surovo poigrava sa njima. Niste, valjda, i vi brzopleto pomislili na Beograd. Karakter, sujeta, pogrešne procene, sebičnost ili glupost mnogo su perfidniji protivnici od Beograda.

Svojevremeno, vojvode od autonomije su odbile da se u velikoj ostavinskoj raspravi pojave u ulozi zainteresovane strane, umesto toga zatražili su izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast. Šta su dobili? Dva ukrštena štapića i kanap da ga vežu sebi oko vrata, ruku i nogu. Kada je prošle godine Ustavni sud zatražio da se Zakon o nadležnostima napuni slamom, neki od njih su odlučno zamahnuli štapom. Ne onim starozavetnim, Mojsijevim, nego onim za pecanje. U vrelom ulju cvrčala je samo sitna riba, jer se samo ona uhvatila na mamac svevojvođanskog fronta. Sada, nakon ocene Statuta, nema zvečećih floskula, naručenih komentara i licemernog prenemaganja. Samo tišina, kao da smo u kući pokojnika.

Ali, šta ako je ta tišina samo privid i ako na ulazu u kuću, umesto crnog flora, visi crveni fenjer? Nije li u toku užurbano preračunavanje i, u senci te utilitarne operacije zbrajanja i oduzimanja, mala, diskretna hirurška intervencija. Valja rekonstruisati himen, pre nego vojvode od autonomije ponude svoje projektne usluge Vučiću. Koliko juče, tražili su njegovu lustraciju, danas u njemu vide čoveka koji drži reč. Zvuči kao predizborni slogan, kao najava nove kohabitacije.

Njima, kao što ćete videti, nikada nije manjkalo zgodnih objašnjenja. Sa vlastitom su se nedoslednošću nosili lako, kao Jul Briner sa peruti. Uvek su bili na strani Vojvodine, sem kada su viši, stranački ili privatni, interesi nalagali drugačije ponašanje. Pod uslovom da ga nije počinio neko njihov, bili su spremni da pokažu zube svakom nasilju. Nikada nisu želeli drugu državu, već samo drugačiju Srbiju. Naravno, sa njima u VIP loži. Nesebično su predložili da podelimo uloge i smanjimo visoku cenu tranzicije. kako ljubazno s njihove strane – nama uloga ovna na ražnju, njima težak i mučan posao da ražanj lagano okreću na vatri.

Ko je od njih završio na tržištu rada? Niko! Ko je od njih korisnik usluga Centra za socijalni rad? Opet niko! Ko je od njih primoran da kao socijalni speleolog istražuje unutrašnjost kontejnera? Niko. Ko je ponudio ostavku, jer mu ni pod mikroskopom nije pošlo za rukom da pronađe nešto što bi ličilo na uspeh? Opet niko! Ko od njih može navesti sebe kao primer integriteta? Niko! Ko bi od njih, napokon, sledio primer Svetog Nikole i podelio sirotinji sve ono što je stekao boreći se za autonomiju? Znate odgovor.

Pre 25 godina ponudili smo sebe kao doručak za ispravljanje istorijskih nepravdi, a završili kao gomila nula ispod crte. Nula, to je ocena našeg istorijskog učinka. Nula, to je naša današnja startna pozicija. Ona je dobra, samo pod uslovom da smo u stanju da kažemo sebi, onakvima kakvi smo bili – Zbogom. Jesmo li?

Odgovor koji slutim nije obećavajući. Zato će vojvodama i dalje biti bolje, nego nama.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!