A. MEDISON: Etnička osećajnost i duh olimpizma

01 Sep 2012

Liberala je u Srbiji vrlo malo, a oni što se stranački izdaju za liberale najvećma su modernisti, a u nekim prilikama i ideološki dvojnici kineskih kulturnih revolucionara

Tokom Olimpijskih igara u Londonu Mađar so je na naslovnim stranicama posebno isticao uspehe sportista iz Mađarske. Nemam ništa protiv. Sve dok Mađari, recimo, uredno plaćaju porez i poštuju zakone ove zemlje, posve mi je svejedno da li će na naslovnim stranicima svojih novina veličati uspehe sportista sa Jamajke, Etiopije, Kenije ili Mađarske. No, nisu svi pojedinci u ovoj zemlji liberali, neki su, ili većina, nacionalisti. Oni bi se, na primer, mogli zapitati kako to da u listu državljana ove zemlje, koji se, uz to, sponzoriše sredstvima iz budžeta, uspesi sportista Srbije ne zavređuju onu vrstu radosti i entuzijazma, kao uspesi sportista iz susedne države. Zaključak koji bi nacionalisti iz toga mogli izvuci glasi da Mađari ovu državu baš i ne osećaju previše kao svoju. Tome u prilog mogli bi, na primer, dodati i to kako Mađari traže etničku teritorijalnu autonomiju na severu Vojvodine. Da u vezi sa malopre rečenim dodam i ovo – ako danas, sem Agoštona, ovu ideju javno ne ističu funkcioneri SVM-a, to ne znači da su od nje odustali. To samo znači da je ne potenciraju, jer među srbijanskim političarima, u ovome trenutku, ne nalaze sagovornike na tu temu. Da će se ti sagovornici već naći – Koštunica je, na primer, dok je bio u Deposu, podržavao sve vrste autonomija – o tome ne treba brinuti. Glupost srbijanskih političara bila je i ostala neiscrpan izvor benefita svih konkurentskih etnoelita. Sem, ako smem dodati, onih autonomaških.

No, ono što mene, pre svega, interesuje jeste odgovor na pitanje – može li doći do, da tako kažem, redistribucije pomenute osećajnosti, koja bi, između ostalog, dovela i do toga da na naslovnim stranicama Mađar soa poraste entuzijazam kada je uspesima sportista iz Srbije reč i šta je potrebno da bi do toga došlo.

Verujem da su odgovori na gornja pitanja potvrdni. Šta je, dakle, potrebno uraditi? Mnogo toga. Recimo, konslidovati državu. Ni Srbima, ni Mađarima, kao ni ostalima, nije potrebna ovakva neurotična država, kakva je Srbija danas, već država zasnovana na pravu. Zatim, definisanje granica. Pravi korak predstavljalo bi priznavanje Kosova. Energija i resursi koji se sada troše u vezi Kosova mogli bi se daleko produktivnije upotrebiti za razvoj privrede i infrastrukture u, recimo, Vojvodini. Oni kojima je do Kosova naročito stalo, ne bi na ovaj način bili zakinuti, jer bi i oni imali na raspolaganju odgovarajuće resurse – od deseterca do psihijatrijskog kauča. Dalje, većina u ovoj zemlji bi, konačno, morala shvatiti da se između etničkog i identiteta države ne može staviti znak jednakosti. Što se ova dva identiteta jače izjednačavaju, to je jača i želja za plemenskom autonomijom. Bilo bi dobro, no to je sada malo izvesno, kada bi i među Mađarima nacionalizam izgubio na seksepilnosti. Nacionalizam se već sada lupa o glavu mladim Mađarima, jer je njihovo znanje jezika većine toliko sramno i skandalozno loše, da su etnički oligarsi prinuđeni da porade na njihovoj akulturaciji. Jedna od naročito izvrsnih stvari bila bi protežiranje individualnih, na račun tribalnih, kolektivnih prava. Ništa tako, kao nacija, ne naslužuje da joj pojedinci otkažu lojalnost, okrenu leđa i daju prednost vlastitoj sebičnosti i privatnoj dobrobiti. Još izvrsnije bi bilo kada bi upravu nad Srbijom u dugom, i to veoma dugom vremenskom periodu preuzeli liberali i kada bi u svom upravljanju postizali izvanredne rezultate. Na žalost, liberala je u Srbiji vrlo malo, a oni što se stranački izdaju za liberale najvećma su modernisti, a u nekim prilikama i ideološki dvojnici kineskih kulturnih revolucionara. Ovo, naravno, nije konačan spisak onoga što bi trebalo uraditi, ali od nečega, ipak, treba krenuti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!