Znate li kako glasi najnaivnije pitanje na svetu? Evo, ovako: „Kako ih nije stid?“. Pa ipak, ma koliko naivno i detinjasto bilo, ma koliko se svako od nas milion puta uverio da je odavno ostalo bez bilo kakvog smisla, bez i najskromnijeg uporišta, izgleda da nešto što je preostalo čestito i u dobrom smislu detinje u čoveku mora uvek iznova da postavlja to pitanje, pa ma koliko i taj koji pita sam sebi izgleda smešan dok to pita, jer tako umarajuće preodavno zna da ga postavlja praznini, nikome i ničemu, bićima bez stida, bilo zato što ga nikada nisu ni stekla, ili što su se dobro potrudila da ga izgube, pod makar kojim izgovorom.

Kakvog, dakle, smisla ima postavljati pitanje stida za malograđanske trice i kučine ljudima koji su aktivno i poletno učestvovali u krvavom razaranju jedne zemlje, u podsticanju mržnji i progona, u etničkim tj. plemenskim podelama u kojim je „pogrešno“ ime najčešće značilo smrt, progonstvo ili barem šikanu i muku, u svakojakom varvarstvu i jajarstvu, u svemu onome što je trajna sramota naroda koji su se trsili da predstavljaju kao njegovi najbolji i najodaniji sinovi i kćeri, mada su se odmah i zauvek pokazali kao njegov talog?

I kad tako pogledaš na stvari, šta je u poređenju sa ozbiljnim moralnim, političkim, a bogme i krivičnim nepočinstvima (za koja je barem njihov besprizorni šef odgovarao, dok su se ostali izvukli, za šta nisu krivi oni, nego mi koji smo to dopustili) iz njihove lične i grupne prošlosti, šta je u poređenju sa svim tim tamo nekakva bezvezna izložbica? Ništa, pa i manje od toga, ali ipak, pomoći tu nema: opet izaziva onaj isti nemoćni zabezek, onu iznevericu, ono večito detinjasto pitanje: pa dobro, kako ih nije stid? Iz koje osujećenosti, iz koje ljudske trivijalnosti, iz koje pokondirenosti dolazi ta potreba da, ponižavajući javnost i svaki bolji ukus, ponize i same sebe i svoje nedužne bližnje, mada blaženo nesvesni da to čine?

Kako, recimo, objasniti jednoj Maji Gojković – nakon svega u čemu je učestvovala za svog dugog i besmislenog javnog života – šta je tačno tako deprimirajuće pogrešno u izložbi o njenom ocu, advokatu novosadskom Miti Gojkoviću (zvanom Mita Šteta)? Kako joj objasniti da nije pogrešno ništa pojedinačno, nego je sve to pogrešno samo po sebi, kako, ako ona sama to ne shvata i ne oseća, ako nema ili je izgubila onaj tanani ljudski kompas koji upravlja čovekom tako da zna šta se čini, a šta se ne čini?

Normalno je da Maja Gojković voli i ceni svog oca, kao što i mi drugi imamo očeve i majke, pa ih volimo i cenimo, i čini nam se da su možda bolji, veći i značajniji nego što „objektivno“ jesu, jer nama su baš takvi, i ko bi nas zbog toga mogao osuđivati? Kada, međutim, javni resursi bivaju upregnuti u šašoljenje privatnih ili familijarnih sujeta, pokondirenosti, hiperinflacije tradicija, u sav taj klajnbirgerski cirkus i šaradu, to onda prestaje da bude svojstvo ili problem Maje Gojković i bilo koje druge majegojković i njenog/njegovog osećanja stida i mere, ili odsustva istog. To je onda već problem društvene patologije, koja je uvek zbir individualnih patologija plus još nešto što nastaje kao plod njihove sinergije, i neretko ga je teško pojmovno odrediti, ali ga i te kako osećaš ako živiš okružen i opkoljen time, ako je to ambijent u kojem se formiraju i reprodukuju sve izvitoperenije vrednosti za nove naraštaje, i tako sve dok patološko ne postane normalno, a normalno i pristojno ne postane ekscentrično, bizarno, ili čak neprijateljsko i neprihvatljivo.

Nedužan je u ovoj stvari Mita Gojković, advokat novosadski, i neka svako ko ga je znao čuva dobru uspomenu na njega, ali treba reći ono što takođe svi znaju: ni po čemu što bi za širu javnost bilo relevantno ta biografija nije izuzetna, ni po čemu ona nije odskakala da bi od tog čoveka činila istaknutu i znamenitu ličnost grada, zemlje ili sveta, i shodno baš tome i samo tome, nikada se o toj ličnosti nikakve izložbe ne bi pravile da nema činjenice da je njegova kćer, eto, sada u mogućnosti da svoje privatne „tripove“ ovaploti kao javne činove, na način suštinski isti na koji su se u neka stara vremena izmišljale drevne plemićke loze i slično, a što je vazda bilo više tema za Molijera ili Steriju nego nešto što se moglo s poštovanjem gledati, kamoli u tome bilo kako učestvovati. Ali se, evo, i ovaj put našlo onih koji će službeno i uslužno učestvovati u ugađanju još jednoj pokondirenosti, i neće im biti neprijatno da se podmetnu gde i kako treba, da zašašolje osetljive strune jednog ego-tripa, da doprinesu u servisiranju slatkog, malog revizionizma, u retroaktivnom tvorenju neke drugačije istorije u kojoj će i preci trenutno moćnih i silnih postati nekako veći od sebe kakvi behu za života, sve s nadom da će takvi i ostati i kad moć i sila njihovih potomaka zamaknu, mada se takva alhemija još nikada nije održala trajno, pa neće ni ovaj put. Samo će ostati nešto melanholične postiđenosti u svima nama koji smo uopšte sve to morali da gledamo i da svemu tome budemo sugrađani i savremenici.

A ničega od toga nije moralo biti, samo da je bilo nešto mere i stida tamo gde je najpre moralo da ih bude. Ali i ovo je, znam, detinje naivno gledište, jer zaboga, da su to ljudi od mere i stida postideli bi se još odavno, i ne bi ih nikada bilo tamo gde ih je bilo, a bilo ih je gde god je bilo najveće ljage i sramote za ovu zemlju, za ovaj narod. I stvarno, šta je u poređenju sa svim tim jedna nesrećna i bezvezna izložbica, jedan privatan poklon u javnom prostoru, kojim se posluga umiljava trenutnoj gospodarici, a ova se umiljava sopstvenom liku u ogledalu?

(Autonomija)