Mnogo plačem poslednjih nekoliko godina. U onim sam, naime, godinama kada se životni krugovi zatvaraju, kada život neumitno uzima ono što je dao, u godinama kada su očekivani gubici najbližih srodnika i roditelja. I ma koliko bila svesna tih dijalektičkih neminovnosti i neumoljivosti životnih ciklusa, teško se nosim sa gubicima. Pored tih gubitaka „po redu“, poslednjih godina je sve više onih vanrednih, neočekivanih i gubitaka koji izazivaju šok, a meni se čini da u ovih poslednjih nekoliko godina ne radim ništa drugo, nego da ispraćam prijatelje na putovanja sa kojih nema povratka. I verovatno bih svoje tuge bolovala u tišini i lizala svoje rane onako kako znam i umem, da se najteže godine mog života nisu, o zle sudbine, poklopile sa najtežim godinama zemlje u kojoj sam rođena i odrasla. Ovako, delim svoju patnju, delim svoj bol i delim svoje suze na one koji su bili deo mog života i koji me nepovratno napuštaju sa zemljom koju svakodnevno siluju, zlostavljaju, pljačkaju i lagano ubijaju najgori među nama, i to traje skoro sedam godina. Posle toliko godina ove bespogovorne i jednako neodgovorne vlasti, Srbija se danas nalazi u stanju slobodnog pada i dno, koje već toliko dugo iščekujemo, približava nam se neumitnom brzinom. Nemam odgovor na to koliko će to propadanje da traje; očito je da ni sami nismo bili svesni visine na kojoj smo bili i s koje smo skočili u ambis. Bez padobrana. Ili, ako je lakše da razumemo situaciju, Srbija se nalazi u terminalnoj fazi raspadanja i bojim se da je granica, kada je još bilo moguće sprečiti smrtni ishod, uvelike pređena i da se Srbiji kakvu smo je znali decenijama, bliži neumitni kraj.

Ne sumnjam da će mnogi koji budu čitali ove reči osetiti nevericu, odmah zatim neprijatnost i teskobu, da će posle toga uslediti malo ljutnje i otpora, potom će vaše umove preplaviti poricanje i želja da pobijete i demantujete ono što sam izrekla. Nalazite li, pri tom, da je takva reakcija, u dlaku identična sa reakcijom koja usledi u trenutku kad vam kažu da neko vama blizak, ili čak i vi, boluje od teške, neizlečive bolesti? Prosto je neverovatno s koliko otpora ljudsko biće prihvata ovakvu vrstu presude, čak i kada vidi i razume sve simptome bolesti koja nas neumitno izjeda i isisava život iz nas. Ako bih pokušala da, bar delimično, nabrojim neke od najeksplicitnijih simptoma, bojim se da bi mi za taj sizifovski posao trebali sati i sati vremana, ali i desetine stranica, da se svima nama stave na uvid nepodoštine, kriminal, podmetačine, lopovluk, denunciranje neistomišljenika i, uostalom, čitav arsenal svinjaraja ove bezumne i besprizorne vlasti. Verujem da je Srbija, u ovom trenutku, jedan od svetskih rekordera u fabrikovanju besmisla; mi smo, bukvalno, na dnevnom nivou zasuti neopsivom količinom informacija, što kao ishod ima skoro potpunu anesteziranost, utrnulost i nemogućnost da se svari sva ta količina užasa.

Pokušaću, međutim, da prelistam samo neke od najeksplicitnijih svinjarija, a sigurna sam da će svako od vas moći da nabroji hiljade sličnih ili još gorih. Otimanje javnih, dakle zajedničkih, prostora, kriminalno koncipirani projekat „Beograda na vodi“, zajedno sa rušenjem objekata u Savamali i otimanjem zemlje i objekata koji smetaju da ovo Potemkinovo selo metastazira do neslućenih granica; krađa penzija, ali i svakodnevna pljačka građana na milion perfidnih, ali i sasvim očiglednih i neupakovanih načina; jarboli, fontane, novogodišnje rasvete, tuneli, lavirinti i nezamisliva količina besmislenih gluposti preko kojih se otimaju miloni evra, dok većina građana živi na rubu gladi.

Potom, uništavanje medijskog prostora, i linč i odstrel svakog medija koji iole pokazuje tendenciju objektivnog informisanja; gotovo svakodnevno vređanje, ponižavanje i maltretiranje novinara, pujdanje i huškanje nemoralnih spodoba u vidu raznih Vučičevića, Mitrovića, Marića, Martića… jer, „psi su pušteni“ i ima tome skoro sedam godina; psi su pušteni i nemilice ujedaju sve što je ljudsko, moralno i normalno u ovoj zemlji, sve što ne pristaje na Vučićevo besomučno trovanje i obudaljivanje građana. U tom cilju se gnoji, zaliva i neguje svaka vrsta primitivizacije društva i, kao otrovni plin u gasnim dušegupkama Hitlerovog nacističkog pohoda na Evropu, puštaju nam se najogavniji i najotrovniji rijaliti-sadržaji koji prže mozak i ubijaju poslednje klice normalnosti svakom ko se izlaže ovoj vrsti “trovačine”. Da je đavo odneo šalu, ovih smo dana mogli da vidimo na društvenim mrežama u vidu otpusne liste i anamneze pacijentkinje koja se leči od predoziranja rijaliti-sadržajima.

Mi smo kao društvo, a posebno kao država, ostali bez institucija na kojima svaka, iole uređena država mora da se zasniva i funkcioniše. Srbija je ostala bez Skupštine, kao najvažnije institucije jedne zemlje, njen rad je do te mere obesmišljen i sveden na još jedan rijaliti-sadržaj. Srbija više nema uljudnog i merodavnog premijera/ku, normalna ministarstva i ministre/arke, imamo devastiran i hronično nedovršen obrazovni sistem, opustošeno i dehumanizovano zdrastvo, korumpiranu i nehajnu socijalnu zaštitu, razbijeno, očerupano i silikonskim usnama napumpano pravosuđe, unutrašnja bezbednost i spoljni poslovi više liče na krčmu kraj puta, nego na profesionalna i kompetentna ministarstva… Najveća dostignuća većine naših ministara se reflektuju u spektru od kafanskog pevanja do ispada koji mogu biti predmet psihijatrijske ekspertize, od finansijskih, ali i afera vezanih za porodično nasilje, do poprilično utemeljenih insinuacija vezanih za bliskost sa kriminalnim klanovima. Sve se zasniva na burazersko-partijskom ja-tebi-ti-meni sistemu, sve što danas vidimo kao državni sistem je jedan besmisliseni simulakrum ili, pinkovskim rečnikom rečeno – sve je postalo jedan veliki i besmisleni imaginarijum.

Za ovih nekoliko godina SNS vlasti, a posebno od kako je ta vlast oličena isključivo i jedino u liku i delu Aleksandra Vučića, Srbiji je izmenjen krvotok tako što se u institucije na kojima počiva svaka, pa i naša država, non-stop ubizgavaju toksični kadrovi, neznalice, improvizatori i ignoranti, polusvet i ološ, dok na drugoj strani odlaze hiljde najboljih i najkompetentnijih ljudi. Neću otkriti toplu vodu i rupu u saksiji ako kažem da ovo odavno nije država, ovo je kriminalno udruženje i svako iole pismen lako može naći brojne sličnosti i identična preklapanja sa ustrojstvom bilo koje mafijaške organizacije. Odrasli na knjigama i filmovima o italijanskoj mafiji, vremenu prohibicije u Americi i „nesalomivim“ i nepotkupljivim policajcima koji se bore protiv ove bratije, naučili smo sasvim dovoljno da u današnjem srpskom društvu prepozajemo tu istu matricu, taj „rukopis“ mafijaškog udruživanja.

Vrhovni vođa i mozak operacije, godfather, Aleksandar Vučić, svoje je opskurno carstvo konstruisao u nekoliko prstenova podrške i osigurao se da taj konstrukt stoji čvrsto i da dugo traje. Ključni i najsnažniji prsten poverenja čini najgori i najnemoraliniji polusvet, koji odlično zna da bi, u normalnoj državi i pristojno uređenom društvu, oni bili ono što, u suštini, jesu – konobari, šoferi, kondukteri, keramičari, moleri, lokalne secikese i pijanice iz sokaka, prostitutke i sitne mafijašice čiji je najveći domet kafana na periferiji, kradljivci stoke ili automobila, propali studenti i promašeni slučajevi, bedno obrazovani i polupismeni kupci diploma i titula, grabljivci i termiti sa margina koji su, postajući Vođini epigoni, pomislili da su Boga lično uhvatili za bradu. Da ne bih bila pogrešno shvaćena, nemam ja ništa protiv činjenice da neko bude konobar ili šofer, ili krojačica i grupi devojka, ali ne čini me srećnom ako ti i takvi „kadrovi“ postanu donosioci odluka u oblastima o kojima ništa ne znaju, politički entiteti i „igrači“ od kojih nam zavise sudbine i životi. Sa zapanjujućom količinom samodopadljivosti, arogancije i bahatasti, eminentnim suštinskim glupacima i neznalicama, taj vašar taštine svakodnevno u hiljadama varijanata pokazuje svoje neznanje, ispaznost, nekompetentnost i intelektualnu i etičku tupost. Takvi ljudi će, jasno je, rukama i nogama braniti svoje nezasluženo dobijene sinekure, uradiće bilo šta da zadrže ta svoja dobro ušuškana i još bolje plaćena mestašca i, shodno tome, uradiće sve što Vođa od njih bude zahtevao. To su ljudi zadatka, dobri i lojalni vojnici, to su likovi spremni na svaku nepodopštinu i gadost samo da bi se održali na vrhu, suštinski amoralni i bez bilo koje vrste autocenzure koja bi ih držala u kakvim-takvim granicama ljudskosti i etičkih normi. U danima i mesecima koji su pred nama, u intenzivnom i zgusnutom trenutku kada Vučić bude morao da obznani konačan rasplet kosovske sage, razleteće se ta opaka vojska i početi da pali vatre, jer samo tako i samo to oni znaju da naprave. Ne bih volela da moje reči zvuče kao analiza ili još manje kao prognoza, iznosim samo svoj ljudski strah da će uskoro u celoj Srbiji biti zapaljene male vatre, jer će Vođi trebati mnogo gustog dima da sakrije ono što se, u suštini, sakriti ne može.

Volela bih da sam u krivu i da grešim, ali je čak i prosečno obaveštenom građaninu jasno da se bliži kraj i razrešenje kosovskog pitanja, intenziviraju se posete međunarodnih igrača, a Aleksandru Vučiću ostaje sve manje manevarskog prostora i sve manje će moći da manipuliše javnim mnjenjem i pored svih mera koje je preduzimao, preduzima i „obogaćuje“ na dnevnom nivou. Nesposoban za bilo kakav konstrukt, bez vizije, kukavica, inferioran i neodgovoran kakav je u svojoj suštini, Aleksandar Vučić će i ovoga puta pokušati da pobegne od odgovornosti koju je prihvatio, a nije ispunio. U takvoj situaciji, Vučić će pribeći otvaranju što većeg broja kriznih situacija i kreiranju žarišta, što će imati za cilj da građanima Srbije odvlači pažnju od suštinskog problema i negativnog ishoda istog. Kako će to izgledati u realnom životu, imali smo prilike da vidimo, a gledaćemo još, na primeru kampanje za izbore za Nacionalne savete nacionalnih manjina, pre svih na Bošnjačkom nacionalnom savetu.

Nemam ni trunku sumnje da su Sandžak i Bošnajci u njemu targetirani slučajno, a još manje da je za lokalnog piromana odabran Muamer Zukorlić, od skora najlojalniji i najpouzdaniji prijatelj ove vlasti među bošnjačkim korpusom. Nasilni upad na zasedanje gradske Skupštine u Novom Pazaru, prljava i, u najmanju ruku, uvredljiva i kampanja nedostojna bivšeg verskog lidera, ljaganje protivnika, podmetačine i laži su bili sandžačka svakodnevica poslednjih meseci. Da se država iz petnih žila upinje da duva vetar u leđa svom pulenu, govore brojna gostovanja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali pre svega pod kontrolom Aleksandra Vučića, od kojih se svojim besmislom izdvaja TV „duel“ sa Vojislavom Šešeljom, naravno, sa M. Marićem kao autorom i voditeljem. Bez obzira što se NSNM bave kulturom i obrazovanjem, država daje podršku Zukorliću da asfaltira ulice i puteve – valjda je najprirodnija stvar na svetu da pojedinac može da radi na realizaciji strateških i infrastrukturnih projekata; država se, zatim, potrudila da kupi ili obezbedi dovoljan broj „dobrovoljnih“ glasova Srba koji iznenadno konvertiraju u Bošnjake i muslimane. Zukolić i njegovo privatno preduzeće, mimikrirano u Islamsku zajednicu u Srbiji, otima tuđe objekta, otima javne prostore, ruši džamije koje predstavljaju kulturno dobro od posebnog značaja za našu zemlju, ali mnogo više za bošnjački narod. Rečju, Zukorlićevo ponašanje najviše sliči ponašanju pijanog kauboja na Divljem zapadu, a niko nema ni snage, ni volje da se odupre tom divljaštvu. Građani Sandžaka ćute jer im je odavno postalo jasno da iza Zukorlićeve bahatosti stoji država, a da u toj državi, već nekoliko godina, nema mesta za bilo koga ko hoće da živi svoj život mirno i u prosečnom blagostanju.

No, ono što mene najviše brine u ovom trenutku, jeste činjenica da je u potpunosti izostala reakcija policije kada je dvadesetak Zukorlićevih rođaka i saradnika upalo na sednicu Skupštine i da se na brojne pozive gradonačenika Novog Pazara, a sve je trajalo nekoliko sati, MUP Novi Pazar pravio mrtav. I bez obzira što su dve jučerašnje završne konvencije Zukorlićeve i liste Vakat je protekle mirmo, moja zabrinutost još uvek postoji i vezana je za nedelju, za sam dan izbora. Poznajući Zukorlića i imajući u vidu da nema skrupula, a još manje ima granica njegovim ambicijama, ne bih se iznenadila da on i njegovi sledbenici nasilno zauzmu prostorije Bošnjačkog nacionalnog vijeća i tako veštački izazovu krizu sa posledicama nesagledivih razmera. Možda će zvučati previše ostrašćeno i nerealno, ali sa sećanjima ne neke ranije izbore i neke stare/nove političke igrače i i eksponente, ove reči sadrže samo strah i brigu da se mali požar, koji je potpalila ova vlast sa svojim lokalnim partnerom, ne otme kontroli i pretvori u neželjenu nesreću.

I, kao što rekoh malopre, ne sumnjam da je Sandžak namerno izabran da bude lučonoša Vučićevog pohoda u konačnom uništenju Srbije. I, dok pišem ove redove, padaju mi na pamet reči koje je Muamer Zukorlić izrekao pre koju godinu i strahujem da one ne postanu neka vrsta predskazanja. Naime, Zukorlić je tada rekao da će cela Srbija goreti, ako se zapali Sandžak. Za sada, u Sandžaku samo tinja slaba vatra, a ako nam se desi požar, bojim se da za to nećemo biti spremni. Baš onako kako nismo bili spremni da ugasimo stvarni požar, koji se desio pre mesec i po dana u sred Novog Pazara i koji je odneo tri ljudska života. Na kraju, o ljudskim životima najmanje i govorimo, postalo je sasvim nevažno i periferno šta mi, građani, želimo i hoćemo, ljudski život u Srbiji je pao ispod cene i sada ga krčmimo za bagatelu.

Mnogo plačem poslednjih godina. No, brine me jedna pomisao ili, možda, predosećanje, da vreme suza za sve nas tek dolazi i da je došlo vreme da onaj cvet koji smo bacili na tenkove na putu ka Vukovaru, početkom devedesetih, sada bude bačen na sopstveni sanduk. Goreće male vatre po celoj Srbiji, a nama neće preostati ništa drugo nego da u tišini gledamo kako gore naše kuće, kad već nismo hteli da vidimo i znamo, nego smo dopustili da gore tuđe.

(Autorka je građanska aktivistkinja)
Naslovna fotografija: Medija centar Beograd