Nekadašnji predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije Raif Dizdarević ocenio je da se istorijska 1948. godina, kada je Jugoslavija rekla “ne” Sovjetskom Savezu, danas smišljeno svodi samo na priču o represiji koja je sprovođena na Golom otoku, iako je tadašnje “ne” Staljinu za Jugoslaviju bilo sudbonosno i značilo je da zemlja neće biti deo sovjetskog “lagera”.

“Smišljeno, svjesno i stalno se ponavlja priča o Golom otoku, a prećutkuje se činjenica da svaka zemlja kojoj prijeti agresija, a Sovjeti su nam godinama prijetili agresijom, mora da se brani i da eliminiše potencijalne pristalice agresije”, rekao je Dizdarević sinoć na promociji njegove knjige “Sudbonosni podvig Jugoslavije”, koja je predstavljena na Fakultetu za pravne i poslovne studije “dr Lazar Vrkatić” u Novom Sadu.

Prema njegovim rečima, svesno se prećutkuje i činjenica da je na Plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije 1951. godine jasno osuđeno nehumano, nezakonito i nasilno postupanje prema zatvorenicima na Golom otoku, kao i da je tada smenjen nemali broj ljudi iz Službe državne bezbednosti.

Dizdarević je naveo da je knjigu napisao jer je “bar dio javnosti” želeo da podseti da se i u najtežim uslovima može, treba i mora boriti za istinu, pravdu, slobodu i ljudskost.

“Nikada nije bila veća potreba za tim nego što je danas i to je jedini način za izlaz iz ovog bezizlaza u kojem se nalazimo. Istinu treba braniti od poplave pokušaja revizije i krivotvorenja”, kazao je Dizdarević.

Prema njegovim rečima, jugoslovensko rukovodstvo je 1948. godine branilo budućnost opstanka Jugoslavije i to je bilo pitanje “biti ili ne biti i bitka Davida i Golijata”.

On je rekao da su Sovjeti godinama primenjivali strašne metode u pokušajima davljenja Jugoslavije i ocenio da se oni nikada nisu odrekli hegemonističkih ambicija prema Jugoslaviji.

Dizdarević je naveo da su i sovjetske vojne trupe bile u pripravnosti da intervenišu, da su ubijani jugoslovenski vojnici-graničari, da su unutar Jugoslavije organizovane mreže za razbijanje države i da do vojne intervencije sovjetskih trupa nije došlo pre svega zahvaljujući komplikovanim međunarodnim okolnostima posle Drugog svetskog rata.

Istoričarka Dubravka Stojanović ocenila je Jugoslaviju kao “uspešni eksperiment koji je od nas više-manje učinio slobodne građane”.

“Ali, umesto da govorimo o partizanskim žrtvama, mi govorimo o žrtvama partizana. Vojvođanski sociolog Todor Kuljić tu pojavu je nazvao anti-antifašizmom i to je ovo društvo dovelo u veoma ozbiljnu krizu”, kazala je Dubravka Stojanović.

Prema njenim rečima, posle Oktobarske revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza, još samo dve revolucije su bile autentične a ne organizovane spolja i nametnute: jugoslovenska i kineska.

“Laž je da je komunizam ovde došao na ruskom tenku, da je komunizam bio okupacija. I zbog te laži mi ne možemo da izađemo iz krize, jer ne umemo da tumačimo istoriju”, navela je Dubravka Stojanović.

Ocenila je da je u Srbiji zaboravljena i godišnjica proboja Solunskog fronta iz Prvog svetskog rata, jer se istorijom “bavimo samo kad treba da je zloupotrebimo”.

Nekadašnji ambasador Jugoslavije u Londonu i visoki funkcioner u dobra SFRJ Živan Berisavljević rekao je da je Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine bila “svojevrsna objava rata Jugoslaviji”.

Direktor Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju i nekadašnji Dizdarevićev saradnik u Predsedništvu SFRJ Ratko Bubalo rekao je da je Srbija danas “neoliberalna zemlja divljeg kapitalizma periferije”, u kojoj su razoreni i zdravstvo, i obrazovanje, i privreda, i iz koje masovno odlaze mladi ljudi.

Prema njegovim rečima, kada se levica svodi na totalitarizam, u pitanju je “neoliberalna podvala”, kako bi se javnost uverila da ne postoji alternativa kapitalizmu.

Predstavljanje knjige Raifa Dizdarevića (1926) organizovala je Vojvođanska politikološka asocijacija, a njen predsednik Duško Radosavljević moderirao je skup.

(Autonomija)