Skip to main content

GIMNAZIJALAC: Srbija u paralelnom univerzumu

Vojvodina 22. мар 2018.
3 min čitanja

Nažalost, nedavno nas je napustio veliki naučnik i jedan od najvećih savremenih umova, Stiven Hoking. Tim povodom, pronašao sam i pogledao intervju koji je britanski TV voditelj i komičar Džon Oliver napravio sa ovim intelektualcem. Oliver je, u toku intervjua, kroz šalu spomenuo Hokingovu teoriju paralelnih univerzuma. Da se razumemo, ni meni nije ni blizu jasna suština te teorije, ali, otprilike, svako može da ukapira da je Hoking smatrao da postoje neki univerzumi gde je sve obrnuto, gde su siromašni bogati i ne znam ti ni ja šta.

Uspeo sam da pohvatam ukratko o čemu se tu radi, a onda sam, svega nekoliko dana kasnije, shvatio kako paralelni univerzumi funkcionišu u praksi. Naime, nađoh se na kućnoj žurci na kojoj se, većinom, slušala dobra muzika, ali je, onda, neko iz sprdnje počeo da pušta, kako ga Rambo naziva, turbofolk. Nažalost, bio sam dovoljno blizu televizora da mogu da uočim svaki detalj spota koji se ukazivao preda mnom. Izvesna Teodora Džehverović, umetničkog imena TeodoRa (ovo veliko R mi nije jasno i nije slučajno tu, a u tom momentu mi je sinulo da je vrlo izvesno da je ovo „umetničko“ ime jednako besmisleno kao i sama činjenica da se ona naziva umetnicom), previjala se i „igrala“ obučena, u najboljem slučaju poprilično „jeftino“, praćena sa još plesačica. Okej, sve je meni tu jasno i da smo mi sami krivi što smo dopustili da smeće postane mejnstrim, ali ono što mi je upadalo u oči bilo je njeno samopouzdanje u toj celoj situaciji. U njenom pogledu se jasno vidi koliko je ona ubeđena u ispravnost svojih postupaka, koliko misli da je bitna i kul što tako igra i što se oblači droljasto.

E, tu i tada sam sve ukapirao. Ajde, manje više oni momci što pevaju sa njom, oni mi više deluju kao neko ko je tu došao da se okoristi o ljude koji slušaju to smeće od muzike, pa kao, ajde da zaradimo koji dinar i svima super. Za razliku od njih, TeodoRa izgleda kao da zaista uživa u tom, nadasve, odvratnom činu. Tu i tada sam shvatio da je ona ništa više no proizvod našeg društva u koje puštamo Mace Diskrecije i ostale kako god se zvaše, a to su ljudi koji bi u bilo kom normalnom društvu bili na margini. Tada sam se, gledajući nekoga ko je u svakom smislu sušta suprotnost Stivenu Hokingu, setio njegove teorije paralelnih univerzuma i zapazio da mi, definitivno, živimo u jednom takvom. Srbija i tzv. „region“ žive u nekom potpuno drugačijem svetu, gde nas već 30 godina jašu isti ljudi, gde je normalno oblačiti se i ponašati se kao TeodoRa i gde je nenormalno biti vredan i raditi, jer, što bi se uopšte cimao, kad može preko veze nešto da se odradi.

U tom paralelnom univerzumu, auto-putevi se grade po 30 godina, a tržni centar za jednu godinu. U tom paralelnom univerzumu, priča se o svemu, osim o ključnim problemima, o zdravstvu i obrazovanju. Živimo u univerzumu iz kojeg skoro svako pametan odlazi, a vrlo često ostaje talog, a što je još gore, u tom našem svetu to političarima i odgovara.

Kažu da ni na Zapadu ne cvetaju ruže, ali bar tamo neću gledati hiljade namrštenih lica, možda će mi kasirka poželeti lep dan ili će mi neki prodavac reći da mi je lepa jakna. Tamo barem neću gledati dvadesetogodišnjake koji se klade na trke pasa, pevaljke i idiote na nacionalnoj frekvenciji, a ni porno glumicu koja pokazuje sisu na jutarnjem programu. Negde tamo mi bar neće dovoditi one sa četiri razreda osnovne iz svakog ćoška Srbije da kliču nekima tamo i da te neke tamo političari predstavljaju kao Novosađane.

Čini mi se da ću uskoro morati da počnem da proučavam radove Stivena Hokinga, pa da pokušam da otkrijem neki portal kroz koji mogu da pređem u neki paralelni univerzum gde toga svega nema. Možda i pitam za savet uskoro bilo koga uspešnog i mladog, jer su svi oni prošli kroz taj portal i ostavili nas da uživamo u sopstvenoj gluposti.

Gimnazijalac 

(ilustracija: Pixabay