Po čemu se demokratija razlikuje od diktature?

Po tome što je u demokratiji sasvim legitimno postavljati i u pitanje dovoditi odgovore političkog autoriteta, dok to u diktaturi nije slučaj.

Srbija sve više naginje ovom drugom, negativnom političkom poretku.

Evo jednog primera, kao zgodne ilustracije gore rečenog. Na konferenciji za medije, organizovanoj povodom ubistva Olivera Ivanovića, Aleksandar Vučić je na jedno novinarsko pitanje odgovorio: E, sad ću ja građanima Srbije da objasnim šta vi mene, zapravo, pitate.

Građani Srbije su čuli pitanje i najmanje što su od Vučića očekivali jeste da im on to pitanje prevodi. Prevodeći pitanje, da bi se ono, tobož, učinilo razumljivim običnim ljudima, Aleksandar Lupus je pripremao sebi teren za napad. U njegovom prevodu, novinar je prestao da bude novinar, postao je politički protivnik razgoropađenog šefa države.

Kada predsednik Republike uskraćuje odgovore na postavljena (novinarska) pitanja, on time lišava građane mogućnosti da se na potpuniji način obaveste o stvarnosti u kojoj žive, posebno ako tu stvarnost obeležavaju politička ubistva. Pored toga što ih sputava u formiranju kritičkog suda o stvarima od javnog interesa – a bezbednost je upravo takva stvar – on šalje i poruku da ga nikakvi stavovi i mišljenja građana ne interesuju.

Ta poruka da ga ne interesuje šta građani misle, to je poruka oholog autokrate. Tako nešto može da poruči samo onaj ko prezire građane, samo onaj čija se vlast ne zasniva na njihovom pristanku i njihovoj podršci.

Ako je tačno da diktaturi nisu potrebni građani, nego podanici, onda sudbina Vučićeve vlasti zavisi od njegove sposobnosti da podaništvo neprestano perpetuira. A jedan od načina da se podaništvu u Srbiji obezbedi dugovekost krije se u demonizaciji političkih protivnika. Kada su protivnici kriminalizovani, a prostor opozicionog delovanja ispunjen čistom negativnošću, onda se politička potražnja može vešto preusmeravati ka novom izbavitelju.

Čemu je, na primer, služilo prošlogodišnje naprednjačko obesmišljavanje parlamenta, ako ne formiranju zahteva za energičnim vođom. Čemu je, uostalom, služilo i ovo, tobož, veoma riskantno putovanje Vučića među kosovske Srbe, ako ne etabliranju njegove omnipotencije. Kakav ustav. Kakva vlada. Kakve institucije. Kakvi bakrači. Važan je samo Aleksandar Vučić.

A kada je o slobodi medija reč, Vučić je, podsetimo se, u razgovoru sa predsednikom Evropske federacije novinara Mogensom Bliherom Bjeregardom izjavio da u Srbiji svako ima pravo da piše i govori šta hoće, ali i da svako ima pravo da na to odgovori.

Video sam da je Maximus na konferenciji za medije govorio šta je hteo, ali nisam nigde ni video, a ni čuo, da su mediji omogućili njegovim oponentima da odgovore na napade kojima su već dugo izloženi. U istoj minutaži, barem, ako već ne i u istom tonu i žargonu.

Albert Gašpar kaže da je Vučićeva volja za moć veća od njegovih sposobnosti, ali da nije ni prineti ovdašnjem afinitetu prema podaničkoj ropskoj čorbi. Zato mi se čini nepotrebnim podsećati na reči one hrabre žene da sloboda samo za jednoga nije nikakva sloboda. Baš kao što ni sloboda, ograničena samo na članove njegove stranke, nije nikakva sloboda.

(Autonomija – foto: pixabay)