Mi smo jedna ”neće valjda” nacija. Neće valjda baš mene da pita, neće valjda baš sad dok obilazim kamion, neće valjda baš toliko loše da ispadne… Tako vozimo, tako volimo, tako gradimo i poslujemo. Tako nam se desilo sve što nam se desilo.

A pošto ne verujemo da bi se moglo desiti nešto što je sasvim moguće, čak i izvesno, još smo manje skloni da namah poverujemo u ono što stvarno deluje kao nemoguće. Pa mi kad bismo kolektivno bili lik iz nekog filma bili bismo onaj u Ko to tamo peva: ”dva kilometara vezanih očiju, ma ajte molim vas”.

I vlast to obilato koristi. Radi šta hoće jer zna da nećemo poverovati da stvarno radi to što radi. A dok mi: ”pa to nije moguće”, ”ko bi pri čistoj svesti”, ”ne misle valjda da će im to proći”, ”ne bi valjda baš toliko”… Miško veselo vozi ka nesrećnom kraju i tumba nas po onom rashodovanom autobusu.

A našoj neverici i dalje kraja nema. Počelo je sa: pa neće valjda i oni da kradu; nastavilo sa: nije valjda da ima još nešto da se ukrade; završiće se sa: nemoguće da su toliko pokrali.

U međuvremenu smo mislili i da je nemoguće da bi neko mogao da ima takva kadrovska rešenja (čovek iz pečenjare), takva objašnjenja partijskih uplata (čovek iz kafane), takva finansijska obrazloženja (tetka iz Kanade). I takva nesuvisla obaveštenja da su srpske sudije na Kosovu položile ”neutralnu izjavu” (a ne zakletvu) ili da nisu povukli Interpolovu poternicu za premijerom Kosova nego su je ”zamaglili” pa sad važi samo u Srbiji (međunarodna poternica?).

Isto nam se činilo da je nemoguće da bi policija saslušavala poslanike u Skupštini. Prvo, zbog poslaničkog imuniteta, drugo, što ”istražuju” događaj koji je emitovan na svim televizijama i treće, zato što policija nikada pre nije saslušavala u Skupštini. (Mada je poslanik vladajuće većine rekao da jeste – ”juče i prekjuče”.)

I džabe vam je što uvek prvo pomislite da je lažna vest, podmetačina, obično rekla-kazala, sigurno neka fotomontaža ili slika iz neke druge, manje uređene države… Nisu valjda bandere na stazi za slepe, nemoguće da sve raskopaju i tako ostave, pa mora da je ista kaldrma (možda se malo skupila od pranja?), ne bi valjda na naše oči ispumpavali pare, pa ko bi osuđenog za ratne zločine stavio na vojnu akademiju a osuđenog za nasilje na novogodišnju binu, niko normalan ne bi bacao pare na motke za zastave ili lagao za 97 atentatora u Jajincima… (Dobro, ovo poslednje možda i bi.)

Ne, ne treba nama da se obučavamo za fact-checking jer naš problem nisu fake news nego – istinite vesti. Nama treba upozorenje da nešto – nije lažna vest. Neko upozorenje velikim slovima, kao u tabloidima, neko ”nećete verovati šta se desilo!”. A kakvi smo i nećemo.

(Peščanik)