Možda Milorad Dodik zaista sanja san o nezavisnoj Srpskoj, kao što tvrdi u jednim dnevnim novinama, ali to njegovo maštanje trenutno je najopasnije za mir na Balkanu.

Situacija je takva da ?ak i odnosi Beograda i Prištine ne ugrožavaju stabilnost Balkana koliko jedan Dodik, koji se, sva je prilika, priprema za predstoje?e izbore u Bosni i Hercegovini, pa, kao i uvek, poja?ava nacionalnu retoriku kao deo sopstvene kampanje.

Me?utim, to nije uopšte naivna pozicija, niti se može tretirati samo kao politi?ki folklor Milorada Dodika. Pesmu „Ne može nam niko ništa“ Dodik ?uva za kraj kampanje.

I zaista, da li neko može „nešto“ Miloradu Dodiku? Bez obzira na prirodne veze sa Republikom Srpskom, da li Srbija, kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, uopšte ima bilo kakav uticaj na ono sa ?ime se igra Milorad Dodik, a to je mir na ovim prostorima?

Na prvi pogled, Republika Srbija vodi politiku u tri pravca: govori se o platama i penzijama, odnosima u regionu i Evropskoj uniji kao suštinskom cilju. Trenutno je za taj glavni cilj najve?i problem Milorad Dodik. Srbija i dalje zvani?no podržava celovitost Bosne i Hercegovine i donekle zadovoljava politi?ke apetite Milorada Dodika, kao u slu?aju Deklaracije o o?uvanju srpskog naroda koju on najviše eksploatiše u javnosti. Pitanje je do kada ?e to biti mogu?e.

Ne tako davno jedan srpski lider pomislio je da je vožd. Re? je o Radovanu Karadži?u, koji je potpisao Vens-Ovenov plan, a zatim na Palama odluku prepustio poslanicima koji su isti odbacili. Na taj na?in su produžene sankcije SR Jugoslaviji, a krvava bosanska drama je nastavljena. Tada je Karadži? u potpunosti ignorisao Miloševi?a, koji je mislio da kontroliše postupke bosanskih Srba.

Epilog znamo. Dodik izgleda ne zna. On i dalje manipuliše, kao u slu?aju presude Naseru Ori?u, tvrde?i da su „muslimani oslobodili muslimane“ negiraju?i tako da me?u sudijama u ovom slu?aju ima i Srba. Za sli?ne zlo?ine su?eno je trojici pripadnika Armije BiH pred Okružnim sudom u Bijeljini. Oni su oslobo?eni, a presude je potvrdio Vrhovni sud RS. Tada Dodik nije tražio ukidanje suda u Bijeljini, kao ni ukidanje Vrhovnog suda RS.

Upravo zato vlast u Srbiji, ukoliko i dalje ima nameru da ostane na putu ka Evropskoj uniji, mora više pažnje da obrati na ponašanje „tvrdih bosanskih glava“ u Republici Srpskoj, kako je Miloševi? nazivao Karadži?a i ostale kada su mu otkazali poslušnost. I on je mislio, do tada, da je to nemogu?e. Naravno da isto misli i Vu?i?. Uostalom skoro je isti odnos snaga. I danas su, na obe strane, oni koji se predstavljaju kao glas naroda. I danas je predsednik Srbije, kao Miloševi? tada, faktor stabilnosti u regionu. Miloševi? je kasnije napustio tu politiku, a Radovan Karadži? je to pozdravio. Krvavi obra?un se nastavio. Do danas nismo u stanju da se suo?imo sa sopstvenom odgovornoš?u.

Svi ?e re?i da su pitanja i Kosova i Bosne i Hercegovine nacionalna. Na oba potencijalna žarišta govori se o opstanku Srba na tim teritorijama. Stidljivo se provla?i opasna politi?ka tendencija: da je pitanje Kosova „gotova stvar“ i da je zato važno prebaciti težište na odnose sa Republikom Srpskom. Bukvalno se igramo sa vatrom i pitanje je trenutka kada može do?i do novog požara.

Zato je pitanje celovite Bosne i Hercegovine ne samo odgovornost aktuelne vlasti u Srbiji, ve? i opozicije koja mora glasnije i jasnije da insistira na tome. Ne?e biti nevinih kada Milorad Dodik odlu?i da „pre?e Rubikon“. Šta ?emo onda? Svi smo dužni da to spre?imo ve? sada.