Petar Milin, Univerzitet u Šefildu, Engleska i Dževahire Pruti Zajazi (Xhevahire Pruthi Zajazi), ekspertkinja za savremene medije i pitanja civilnog društva

Petar Milin je viši predavač na Departmanu za studije novinarstva na Univerzitetu u Šefildu. Specijalizovan je za nauku o podacima, ali uzimajući u obzir da je Petar iz Srbije, CFOM ga je pitao da razmotri pritisak na slobodu medija tamo. Na tom polju se udružuje sa Dževahire Pruti Zajazi, ekspertkinjom za savremene medije i pitanja civilnog društva u Makedoniji, i oni će zajedno da predstave jednu tačku gledišta o stanju u medijima u Srbiji i Makedoniji.  Cilj je da se razvije šira diskusija o nedostatku slobode medija i nezavisnosti na Balkanu. Koautori su zamolili šest istaknutih novinara i medijskih stručnjaka iz regiona da komentarišu šta su Petar i Dževahire napisali; njihovi doprinosi su takođe objavljeni u nastavku.

Mediji su u zagrljaju „meke cenzure“ i moraju se osloboditi za demokratsku budućnost

Nakon što je Makedonija bačena u politička previranja u 2015, novinarstvo je tamo pretrpelo neviđenu krizu integriteta. Građani više ne doživljavaju medije kao nezavisne izvore informacije. Objavljivanje procurelih prisluškivanih snimaka telefonskih razgovora 2015. potvrdilo je sumnje da su mnogi novinari bili pod obimnim nezakonitim nadzorom više godina. Snimci su otkrili i da su visoki zvaničnici davali uputstva provladinim novinarima i vlasnicima medija koji sadržaj vesti da objavljuju. Kasnije te godine, u julu 2015, glavne političke partije u Makedoniji su potpisale takozvani Przino sporazum, u kojem jedan od osnovnih članova garantuje zaštitu slobode medija. Ipak, u izveštaju o Slobodi medija 2016, Freedom House stavlja makedonske medije u kategoriju „nisu slobodni“, navodeći da su razlog za to politički pritisci i uznemiravanje, koji rezultiraju autocenzurom. Slično tome, se u Indeksu za slobodu medija 2017. godine, koji su objavili Reporteri bez granica, naglašava ozbiljnost problema u Makedoniji, koja je na 111. mestu od 180 zemalja; i Evropska komisija u Izveštaju o napretku 2016. godine, navodi da medijska situacija u Makedoniji „ostaje ozbiljan izazov“, i potrebno je uložiti više napora u razvijanje kulture profesionalne etike, i u oflajn i u onlajn medijima.

Smatramo da se mejnstrim, tradicionalni mediji sve više drže političkih i ekonomskih centara moći, a ne njihovih čitalaca i publike. Pored toga, u poslednjih nekoliko godina prijavljeno je oko 40 slučajeva fizičkog nasilja, pretnji i zastrašivanja, uključujući sudske postupke protiv novinara.

Kao i u Makedoniji tako i u Srbiji, netransparentno vlasništvo, ograničavanje nezavisnosti i nedovršene reforme su među najvećim problemima sa kojima se mediji suočavaju. Prema poslednjoj publikaciji Reportera bez granica, Srbija se nalazi na 66. mestu slobode medija. Ovo bi moglo izgledati donekle obećavajuće u poređenju sa Makedonijom (111. mesto) ili čak sa nekim državama EU, kao što je Rumunija koja je na 52. mestu u Indeksu za 2015. godinu. Sa druge strane, Freedom House smatra da je medijski pejzaž u zemlji samo „delimično slobodan” i rangira ga na 80. mesto od 199 zemalja. Učestalost fizičkih napada i pretni predstavnicima medija, posebno onima koji istražuju osetljiva pitanja, ostaje jedan od najvećihj „hladnih efekata” slobode medija u Srbiji.

I srpski i makedonski mediji pate od takozvane „meke cenzure”, gde oni koji drže političku vlast takođe (tajno) kontrolišu medijske kuće. Subvencije medija i i reklamni plasmani predstavljaju glavnu polugu koja služi onima na vlasti, promoviše pozitivno pokrivanje i/ili sprovodi kampanje protiv kritičara i bilo kog nezavisnog intelektualca i profesionalaca koji se usuđuju da ospore najmoćnije snage.

Tačka gledišta konzumenata

Kao što je očigledno iz gore navedenog, sloboda medija na Balkanu je pod stalnom i dugotrajnom pretnjom. Pritisci na medije potiču iz raznih izvora, najprodorniji izvor je mala grupa ljudi koja poseduje moć i odlučnost da zadrži svoje dominantne pozicije. Grupe političkih i poslovnih ličnosti – udžbenički primer oligarhije jugoistočne Evrope – smatraju se glavnim donosiocima oluja. To je očigledna, ali tužna istina. I to je samo deo toga.

Ove oligarhije ruše glavne institucije države i društva tako što ih podređuju sopstvenim interesima, koji su često kratkovidni, vulgarni i pohlepni. To je parazitski proces, onaj koji drži domaćina blizu smrti, ali je ipak jedva živ. U ovoj postavci, većina novinara i medija je, nažalost, obezbeđivala uslove za održavanje takvog simbiotskog odnosa. Oni su deo problema. S druge strane, mali broj novinara poštuje najviše profesionalne standarde. Oni to rade uz malo ili bez institucionalne, sistemske podrške, jer su vođeni snažnim uverenjima u vrednost sopstvenog rada.

Ova situacija, međutim, ne važi samo za novinarstvo i medije. Većina, ako ne i svi, glavni državni i socijalni sektori funcionišu na sličan način. U obrazovanju, kulturi, nauci, zdravstvu i drugim oblastima, veliki broj profesionalaca je prinuđen da usvoji neku vrstu „sluge kulture”, nadajući se tračku svetlosti ili mrvicama da im padnu sa stola. Međutim, jedan deo je ostao otporan i obavljaju visoko profesionalni rad, uprkos neprilikama. Na kraju, sivi „međuvremenici” pasivno iščekuju čudo, spoljnog aktera – možda EU ili SAD, ili Rusiju, Kinu, ili boga – da ih spase i ispravi stvari.

Ova situacija je virtualni zastoj. Službenici su zavedeni. Apatični nisu sposobni za otpor. A pravi stručnjaci su suviše izolovani, previše sami i na kraju suviše mali da bi predstavili koherentnu silu za promene. To je kao da se svi međusobno pitaju: „Da li se osećam srećno?” „Pa da li si srećan, pankeru?”

Reakcije iz profesije

Velimir Ćurgus Kazimir, Srbija. Novinar i pisac; Osnivač Media Archive Ebart

„EU predsedava medijskim sistemom koji služi vladajućim strankama“

Sloboda medija u Srbiji je danas ugroženija nego ikada ranije. Ovo je kriza koja se dešava već više od deset godina, ali je dostigla vrhunac poslednjih godina. Nestalni proces razvoja medijskih propisa u skladu sa standardima EU nedvojbeno je doprineo takvoj situaciji. Pozitivni ciljevi tog procesa su bili potkopani, pre svega, preovlađujućom ulogom koju država preuzima u javnom domenu, a zatim i haotičnim i netransparentnim procesom privatizacije medija. Ove stvari su ugrozile ne samo suštinu medijske nezavisnosti i javne odgovornosti, već i profesionalizam i željene standarde u srpskom novinarstvu. EU je omogućila razvoj informacionog sistema koji je u potpunosti u funkciji vladajućih partija, kao i nosiocima finansijskih snaga bliskim vlasti. Funkcionalni regulatorni sistem nije razvijen, jer su regulatorna tela za medije u potpunosti kontrolisana od strane vlasti, bez nezavisne nadležnosti i autoriteta. Samocenzura je mnogo očiglednija od direktne cenzure, za koju nema potrebe. Onlajn novinarstvo, kao i društvene mreže, postaje sve važniji izvor informacija, ali ne može da se poredi sa uticajem i važnošću TV stanica sa nacionalnim pokrivanjem i dominacijom tabloidnih novina. Partije na vlasti ne vladaju samo nacionalnim, već i lokalnim medijima. Ovim je prouzrokovana šteta koja baca senku ne samo na budućnost slobodnog novinarstva, već i na budućnost i modernizaciju srpskog društva u celini.

Igor Micevski, Makedonija. Bivši novinar BBC World Service i istraživač na Institutu za komunikacijske studije

„Makedonija će se mučiti da pobegne iz totalne kolonizacije medija”

Možda je pao makedonski autoritarni režim, ali je on ostavio za sobom ono što se može nazvati „Habermasovom noćnom morom”. Ona je stvorila pseudo-javnu sferu koja je zaražena lažnim vestima (fake news) koja je kolonizovala medije. Ovaj proces je imao tri faze: u prvoj fazi je vladajuća partija zauzela regulatorno telo za emitovanje – organ za nadzor audio-vizuelnog sadržaja, stvarajući efikasno sredstvo za sankcionisanje neposlušnih; u drugoj fazi je uspostavljena operativna kontrola nad privatnim i javnim emiterima čime je povećana njihova finansijska zavisnost; i konačno,  postojali su dosledni i temeljni pritisci da se minira samooganizaciona sposobnost novinara i medijskih stručnjaka da se odupru istom. Režim je pao, ali se može očekivati da će ostaci ove strukture ostati. Potraga za slobodom medija može biti dug put za društvo. Ipak, Makedonija sada ima novu šansu.

Danica Vučenić, Srbija. Novinarka.

„Srpski mediji su zaključani u kulturu prinude i samocenzure.”

Pre mnogo godina, premijer Srbije Zoran Đinđić (koji je ubijen 2003. godine), govoreći o političkoj i društvenoj prošlosti Srbije, rekao je nešto ovako: „U Srbiji nikada nismo imali nikakvog dobrog i progresivnog vremena tokom cele naše istorije”. Isto važi i za slobodu medija.

Više ili manje, položaj medija u Srbiji dosledno je ostao na istom nivou, što je ispod bilo kojeg prihvatljivog i zamišljenog standarda. Danas, kao i uvek, u velikoj meri ostaje na milosti vlasti. Preovladavajuće snage ostaju iste – suzbijanje slobode govora, nedostatak poštovanja različitih mišljenja i svih oblika kritike. Ipak, najgore je psihološki to, što čak i u 21. veku, čak i na vrhuncu digitalne ere, čak i kada Srbija napreduje na putu pridruživanja EU, medijska zajednica se suočava sa najstrašnijim ekonomskim i političkim pritiskom, i najstrašnijim siromaštvom, degradacijom i samocenzurom.

Dozvolite mi da naglasim jednu važnu tačku: zato što država nije prošla kroz proces istine i pomirenja, Srbija i dalje pati od postojanja post-konfliktnog društva. Sadašnju vladu vode političke partije čiji su lideri bili na vlasti tokom devedesetih, tokom oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Nekoliko novinara je u to vreme ubijeno, a ovi predmeti su i dalje uglavnom nerešeni.

Zoran Ričliev, Makedonija. Medijski stručnjak BIRN Makedonija

„Mediji imaju zadatak da novinarstvo postane stub nove demokratije”

Posle 11 godina, socijaldemokrate u koaliciji sa albanskim strankama u parlamentu su konačno formirale novu vladu, ostavljajući VMRO-DPMNE u opoziciji. Ova nova situacija je pokrenula tektonske promene u medijskom sektoru koje su i dalje u toku. Mediji u Makedoniji su veoma polarizovani u poslednjoj deceniji. Veći deo je bio pod uticajem i finansiranjem države i vladajuće stranke, a mnogo manji deo je sastavljen od finansijski veoma slabih nezavisnih i pro-opozicionih medija. Ovo je podelilo sektor u malu grupu moćnih medija i u mnoštvo malih i slabih, uglavnom sastavljenih od onlajn i lokalnih medija, ostavljajući polje istraživačkog i fact-checked novinarstva u samo nekolicini medijskih organizacija. Stoga, nakon političkih promena, novinari u Makedoniji se nadaju da je najgore prošlo, barem u smislu slobode medija. Velike nade su uložene u novu vladu da će eliminisati ekstremne prakse prethodne vlasti, uključujući ucenjivanje, disciplinovanje i kontrolu medija, koje je kulminiralo čak i u kolonizaciju društvenih mreža.

Mediji su bili glavni alat populista u kontroli društva, a u mnogim slučajevima je i dalje tako. Šteta je učinjena, a sada moramo lečiti telo politike uspostavljanjem demokratskih procesa. Makedonija je nekada bila jedna od najnaprednijih zemalja u regionu, ali je sada poslednja u smislu demokratskih i finansijskih kapaciteta i evrointegracija. Makedonija je zašla dublje u krizu, ali sada se može videti svetlost na kraju tunela. Medijski sektor u Srbiji u celosti je u boljoj situaciji, ali je tamo pravac i dalje ka dole, jer je jasno vidljivo da vladavina Aleksandra Vučića pokazuje sličan ili skoro identičan pravac prema onom koji je nedavno vodio makedonski premijer Nikola Gruevski. Glavni zadatak novinarske zajednice je sada da izvrši uticaj i osigura da nova vlada oživi demokratske principe i povrati novinarstvo kao snažan stub demokratskog društva.

Maja Blaževska, Makedonija. Al Jazeera Balkans, dopisnica iz Skoplja

„Mi novinari smo ostali bez zaštite kada su siledžije napale parlament.”

Pre nekoliko nedelja, dok smo izveštavali o paralizi makedonskog parlamenta u političkoj krizi, uputili smo zvaničan zahtev za snimanje kratkog izlaganja u plenarnoj sali. Kancelarija generalnog sekretara je odbila naš zahtev, navodeći da se ozvučenje unapređuje, te da nije moguće da nam dopuste da snimamo tamo.

Ubrzo nakon toga, u noći 27. aprila, demonstranti, uključujući maskirane ljude sa namerom da izvrše nasilje i kriminalci, ušli su u parlament i pretukli su parlamentarce i novinare bez napora policije da zaustavi napade. Bili smo svedoci toga, bili smo direktne mete nasilnika, i bili smo šokirani što uopšte nije bilo obezbeđene zaštite u takvo opasnoj situaciji. Ovaj incident puno govori o slobodi medija u Makedoniji u poslednjih nekoliko godina.

Dinko Gruhonjić, Srbija, nastavnik na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu. Programski urednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

„Spoljni svet ne mari: nezavisni mediji moraju da se suprotstave tiraniji državne kontrole”

Tradicionalne medijske platforme, mejnstrim mediji u Srbiji su, uz veoma mali broj izuzetaka, u potpunosti pod uticajem režima. S druge strane, pre svega na internetu postoje mediji koji još uvek uspevaju da rade nezavisno od uticaja vladajuće politike i njima bliskih tajkuna. Kako je moguće da ipak postoje nezavisni mediji?

Medijsko tržište u Srbiji je veoma siromašno, odnosno ono suštinski ne postoji zbog neprestanog mešanja države u tokove novca. U takvim okolnostima, koje je kolega Petar Milin efektno opisao, jedini način da se zadrži nezavisna pozicija jeste projektno finansiranje od donatora iz inostranstva i crowdfunding. Do sada se pokazalo da je izlazak na divlje medijsko tržište, kojim caruju bahati političari i tajkuni, siguran put ili u propast medija ili u profesionalni sunovrat, kada su novinarski sadržaji u pitanju. Zbog toga profesionalno novinarstvo, koje gaji analitički i istraživački pristup, postoji samo na internetskim ostrvima. Ali je veoma važno da se skrene pažnja na njegovo postojanje.

Uticaj takvih, pre svega alternativnih medija, u zemlji poput Srbije još uvek ne može da se meri sa uticajem mejnstrim medija. Razlog je jednostavan: reč je o zemlji sa veoma kratkom demokratskom tradicijom i sa ogromnim naslagama jednoumlja i autoritarizma. Reč je o zemlji u kojoj su slobodni građani na margini. Reč je o zemlji koja se nalazi u nekoj vrsti “klopke”, jer slobodni građani i slobodni mediji imaju moćne neprijatelje unutar države, a uglavnom nemaju prijatelje u razvijenom svetu, koji “žmuri” na oba oka zarad navodne političke stabilnosti na Balkanu. Zbog toga je važno da se skrene pažnja na postojanje altrenativnih medija. A isto toliko je važno da alternativni mediji rade na tome da jačaju sopstveni javni uticaj kroz međusobno povezivanje i bližu saradnju.

(CFOM)