„Suprematizam će… izgraditi novi svet – svet osećanja.“ Zapravo, pokazaće „pravu objektivnost duhovnog osećanja.“ Oni su u emocionalnoj pustinji prešli iz stare prikazivačke religije u novu religiju apstrakcije – pročistili su se od stare umetnosti da bi poveli krstaški rat nove umetnosti. Ali, to nije bila samo stvar umetnosti, nego i emocionalnog života i smrti. Samo apstraktne forme mogu učiniti da se osećaju fizički živi u svetu koji su doživljavali kao emocionalno mrtav ili, u najboljem slučaju, mehanički živ. – Kazimir Maljevič
(Donald Kuspit: Kritička istorija umetnosti XX veka)

Ove godine 2015. se obeležava stogodišnjica čuvenog Crnog kvadrata ruskog slikara Kazimira Maljeviča. Sećam se da sam još kao srednjoškolac slušao kako nam profesor likovne umetnosti priča o značaju i ogromnom uticaju ove slike na daljni tok umetnosti, na šta smo mi đaci počeli da se smejemo, jer nismo mogli da verujemo da naslikani crni kvadrat može uopšte predstavljati umetničko delo. Nisam ni slutio koliko će ovaj Maljevičev kvadrat, doduše mnogo godina kasnije, biti značajan za moje intelektualno-emotivno sazrevanje i poimanje sveta kroz jednu emaptijsko-samosvesnu prizmu.

Moram priznati da su, uz Rolling Stonese i punk, upravo ovaj Maljevičev kvadrat, mada više podsvesno, najviše uticao da prihvatim stav koji su davno izrazili upravo Stonesi, kako svojom muzikom tako i bitničkom filozofijom: “Nije važno šta radiš već koliko stojiš iza toga šta radiš”.

Oduvek sam se grozio neangažovane umetnosti salonskog tipa o kojoj raspravljaju štreberi koji sa umetnošću imaju veze koliko i ja sa kvantnom fizikom, i do danas sam mišljenja da neangažovana umetnost i ne postoji, odnosno nije umetnost. Dobro, da se razumemo, niti sam umetnik niti nešto silno poznajem umetnost, ali znam šta volim i šta osećam, a umetnost smatram najkonkretnijim izrazom empatijskog doživljavanja sveta i ljudi. Emotivna inteligencija i empatijsko opažanje ključni su domeni čovekovog življenja, a potpuno smo zapustili ove bitne resurse našeg postojanja u korist logičko-kalkulantskog uma koji svet doživljava kroz interes i proračun. Ovaj kalkulantski um stvorio je od nas homo economicuse i pretvorio nas u bića koja samo jure za (zaradom, sticanjem… dopunite sami), ne misleći pri tome nimalo na ono što nas čini ljudskim bićima: naš emotivni život koji se razvija uz podstrek emotivno-samosvesnog uma, a koji je opet, razvojem tehnike i raznih tehnologija, a uz ekonomsku kalkulaciju, u potpunosti zakržljao. Zato je uticaj umetnosti, koja još jedina daje podstreka za održavanje onoga što nas čini ljudima, neverovatno važan i zato nas ovaj Maljevičev Crni kvadrat, posle stotinu godina, mora podsetiti na to da je borba za našu emotivnu stvarnost i produbljivanje empatijskog opažanja bitnija od svega.

Eto još pre stotinu godina je Maljevič uočio šta je suštinska problematika tzv. modernog čoveka i za “rešenje” ponudio svoj Crni kvadrat koji nas i danas provocira svojom monumentalnom emocionalnošću i nije ništa izgubio od svoje revolucionarne oštrine i poziva na buđenje pravih osećanja. Svojom dubokom umetničkom intuicijom, ali pre svega svojom širokom ljudskošću, ukazao nam je Maljevič da on svojim apstraktnim slikarstvem ne želi samo da pomera granice umetnosti već bitno da utiče na ljudsku svest (Pikaso je govorio da se njegove slikaju gledaju umom, a ne samo pukim posmatranjem). Nije ovaj umetnik bio samo isprovociran plitko-salonskim stanjem u slikarstvu u dobu u kojem je živeo… Ne, Maljevič živi u vreme užasa Prvog svetskog rata i suočava se sa kataklizmom koja će zauvek promeniti čoveka i zadati fatalni udarac njegovoj emotivnosti i empatijskom doživljavanju drugih ljudi.

Gledao je “u oči” Maljevič tog malog čoveka “bez svojstava” (što bi rekao Muzil) kako ide u rat gde će konačno položiti svoju ljudskost na oltar koji su izgradili imperijalni interesi “velikih” sila; video je Maljevič tog čoveka kako se plaši, kako se krije, kako pada presečan rafalima mitraljeza ili kako bljuje utrobu uništenu hemijskim otrovima. Naslutio je Maljevič još jednu “zver”, koja će tek doći u vidu nemačkog nacizma, a koji će prvo zaludeti svet svojom lažno-emotivnom propagandom o ugroženosti arijevske rase, a potom i krenuti u svoj užasni “krstaški” rat sa jasnom računicom: ubiti Drugog u ljudima i izbrisati svaki trag čovečnosti u njihovim očima. Razumeo je Maljevič da se sprema velika deemocionalizacija čoveka ili pak uništavanje čoveka kao emotivno-inteligentnog bića i naslikao je Crni kvadrat kao opomenu da čovek, bez obzira na sva ratničko-tehnička čudesa, mora očuvati svoju ljudskost i unaprediti emotivni um inače će potpuno da promeni svoju suštinu.

Istu nam je poruku poslao i Orvel svojim romanom 1984 jer tu su i ne radi toliko o strahu zbog realne opasnosti od totalitarističkih režima već pre o strahu od emotivno ubijenih ljudi koji pristaju na život pod presijom jer više ne osećaju ništa. To vam je i Matriks ili film Ekvilibrijum; to vam je Frankfurska filozofsko-sociološko-psihološka škola koja je preko svojih predstavnika: Adorno, Horkheimer, From, Markuze itd. upozoravala na sve veće racionalno-kalkulantsko “ludilo” koje se širi uništavajući nam emotivni prostor; to su Aušvic i Gulag; to je Bosna devedesetih godina prošlog veka; to je Sirija danas; to su izbeglice u “srcu” orbanizovane Evrope…

Te godine kada je Maljevič naslikao Crni kvadrat rođen je i naš pisac Branko Ćopić. Znate svi za njega… Ko nije čitao Magareće godine, Baštu sljezove boje ili Gluvi barut… Pisac sa dubokom emocionalnom inteligencijom i retkim spisateteljskim darom da sopstvenu ljudskost pretoči ne samo u romane i priče već i u živu reč koja raste u nama kao nada da možemo promeniti sebe i svet kojem živimo. Za tu promenu nisu nam toliko bitne ideologije sa levog, desnog ili bilo kog drugog političkog kursa; za to nam, pre svega, treba diskurs emotivnog uma i empatijskog opažanja, a taj diskurs možemo pronaći samo u ljudskosti, kako u sebi tako i u Drugima. Ćopićev “diskurs” zato nije samo “žal za mladošću” ili pak lament nad izgubljenim vremenima već pre svega poziv na buđenje naše emotivne inteligencije i sveta iskrenih osećanja.

Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.
(Branko Ćopić, Bašta sljezove boje)