Scena prva:

Polovinom aprila 1995. sedimo u bašti one stare „Madere“ Filip Švarm i ja sa Dušanom Bilandžićem, tada šefom Ureda Republike Hrvatske u Beogradu; to je bilo gore na Dedinju, kod poljske ambasade, a preko puta kućerine u koju su se uvalili neki debeli doktori i Hadži Struja sa tadašnjom ljubavlju, ali to nije važno; važna je ova priča iz „Madere“. Lep proletnji dan, blaga klima, bašta – kao i uvek – najlepša u gradu (dok je nisu upropastili). Bilandžića ja poznajem negde od 1974, po nekoj liniji udaljene svojte i dobri smo i dalje, pa pričamo opušteno. On, Bilandžić, nama dvojici uredno i koncentrisano objašnjava da zašto je Zapadna Slavonija važna: komunikacijski, geopolitički, saobraćajno, strateški, čak i zbog neke nafte i gasa. Dobro, sve mi to kužimo, ali tek kasnije, kad smo se razišli, pogledamo se Filip i ja i kažemo istovremeno: ej, pa ovaj nam je najavio vojnu ofanzivu! I jeste: koliko petnaestak dana kasnije Hrvatska vojska smazala je SAO Zapadnu Slavoniju k’o mačak slaninu. Stvar je bila jasna, zrela i gotova.

Filip je ovih dana u Vremenu rezimirao tu priču sa Olujom sasvim razumno i praktično, mada smo mi i tog aprila bili svesni o čemu je reč. „Srpska vojska Krajine“ bila je tada odrpana banda matoraca. Prosečne starosti pripadnika bataljona (slabija četa) bile su između 45 i 55 godina, popunjenost oko 30 odsto, opremljenost nikakva, svi tehnički resursi odavno istekli. Znali smo to od Filipovih školskih drugova i komšija iz Like, koji su svi uredno prešli u Beograd još 1993. i 1994: mladi momci i zreli ljudi koji nisu videli nikakvu budućnost u projektu očigledno namenjenom propasti još od 17. avgusta 1990, kada se pojavljuju prve barikade „Balvan revolucije“ i od kog datuma – to mi je uvek bilo slatko – i Srbi i Hrvati, prvoborci, broje svoje ratne staževe, za penziju i ostalo. Bolje bi im bilo da su taj 17. avgust 1990. proglasili za dan žalosti. Uostalom, piše Filip, već krajem jula 1995. svi pametni ljudi od Knina do Dvora na Uni napunili su aute i traktore gorivom, spremili kante sa još goriva i bili spremni za pokret. Svima je bilo jasno da je gotovo.

Scena druga:

Dan je 4. avgust 1995, mesto je redakcija Vremena, oko pet popodne. Dole u dvorištu Mišarske 12, u bašti SOKOJ kluba, kreće proslava nekog okruglog broja Vremena, da me ubijete ne sećam se više kojeg; ono što sledi mnogo je važnije i toga se sećam itekako, kao juče da je bilo. Nama je jasno da cela ta priča neće dobro svršiti i Dejan Anastasijević i ja dežuramo pored našeg pouzdanog kratkotalasnog prijemnika, već napola pomireni sa nadolazećom katastrofom. Sve je nama jasno još od ofanzive HV i Armije BiH prema Grahovu, na Dinari i zauzimanja visova iznad Knina. Jasno nam je i da su Karadžić i Mladić pustili „Republiku Srpsku Krajinu“ niz vodu. Tokom napada na Zapadnu Slavoniju, „Vojska Republike Srpske“ metka nije opalila u pomoć srpskoj braći, a ujedinjavali su se nekoliko puta uz pečene jaganjce i volove. Nije ni ovoga puta. Sedimo mi tako, slušamo radio i sve nas više hvata depresija: znamo ko će najebati, jer su drugovi rukovodioci već u Beogradu i Novome Sadu. Onda se telefonom javlja Dejvid Sels, fini stari gospodin iz Svetske službe BBC, negde oko šest popodne po našem vremenu: hoće moj komentar na razvoj vojne situacije oko Knina. Znam Dejvida godinama, pošten i objektivan čovek. Pokušavam – prilično jadno – da dodam malo optimizma: te partizanima je trebalo toliko vremena i toliko mrtvih da zauzmu Knin 1945; nije Knin lak zalogaj; ja bih tu sačekao da vidimo šta ćemo; itd, sve lupetanje. Onda se setim kako mi je kapetan Dragan (Vasiljković, Daniel Snedden) godinu-dve ranije kukao na Kninjane da neće da kopaju rovove i utvrđenja: da smo hteli da kopamo, kažu, bili bismo ostali seljaci, a ne bismo se dizali na vojsku.

Tu se odjednom našla i neka levičarsko-antiglobalistička koza iz berlinskog Wochenposta: upala nam u redakciju i mršti se na Dejana i mene što oko sedam popodne pijemo lozu („a nije im prva“, dodala je posle u tekstu). Ej, mi čekamo da Knin i Krajina padnu – a padaju – a ona nama o lozi. Filipu je lakše, jer su mu – sasvim slučajno – i otac i majka u Beogradu toga trenutka, iz nekih zdravstvenih razloga. Toga trenutka (to ćemo kasnije sravniti) Boro Rašeta u Zagrebu pada na ivicu sloma, jer su mu majka i sestra u Donjem Lapcu i nedeljama neće znati jesu li pretekle. Nije Boro jedini.

E, sad: ta koza iz Wochenposta pita Dejana i mene – dok slušamo kratkotalasni radio – da je li nas sramota što smo Srbi! Pogledali smo je tako da se nadigla i otišla (odbila je i piće i kafu; levičarka). Utom krenu vesti Svetske službe BBC sa tim mojim blesavo-optimističkim procenama da neće to tek tako, da je Knin tvrd orah i ostale gluposti. Još to nije završilo, kad se telefonom javlja naša drugarica Juca Mojsilović iz Banje Luke: eto je jedva umakla iz Knina, sve je gotovo, na silu su je odvukli jer je htela da sačeka i snimi ulazak Hrvatske vojske u Knin. Tu ja padnem u pravu depresiju: em sam ispao budala ni manje ni više nego na Svetskoj službi BBC, em je sve propalo. Dobro, shit happens, što bi reklo moje omiljeno filmsko čudovište (Predator 2).

Scena treća:

Dobro, šta je – tu je. Jedino što je preostalo bila je pomoć izbeglicama, prognanicima, tačnije. Iz nekog nerazumno blesavog korporativnog razloga Sky News zatvorio je svoje beogradsko dopisništvo početkom jula, jer niko od korporativnih magaraca nije slušao naša upozorenja da glavna priča (više njih, ustvari) tek sledi. Iza njih je ostala poprilična zaliha britanskih vojnih terenskih obroka: jedan je dosta da odrastao čovek izdrži dva dana. Onda smo nas nekoliko počeli da te obroke nosimo na autoput i delimo prognanicima; uskoro smo odštampali prevod uputstava na srpski. Tih dana je onaj bivši, pokojni i nekadašnji Radio B92 (neka mu je laka crna korporativna zemlja) organizovao akcije prikupljanja humanitarne pomoći, pa se u Makedonskoj svakoga dana skupljala ekipa dobrih ljudi sa vodom, prnjama, konzervama i šta već treba. I dok smo mi to delili niz i uz autoput, neki lokalni umetnici prodavali su flaše vode za marke. Imamo to i sada sa ovim nesrećnicima sa Levanta.

Scena četvrta:

Pojavilo se već ranije nešto čijeg se imena ne sećam, što je lepilo plakate po Srbiji na temu izbeglica koji da se vrate i brane Krajinu. Udruženje starosedelaca Srbije, ako se ne varam. MUP Srbije onda pokreće protivzakonitu i sramnu akciju hvatanja prognanika. Znam barem jednog koji je tako oteran negde pod Trnovo i tamo poginuo. Em ste ih praznim obećanjima i velikim rečima poterali da ratuju u ratu za koji ste od početka znali da će biti dogovorno izgubljen (eto vam Bore Jovića, lepo je objasnio). Em ih – kad su jedva spasli žive glave – terate ponovo u rat za koji takođe znate da je unapred izgubljen. Sećam se da sam jedne noći sedeo sa nekim policajcima i gledao kako prolaze autobusi sa tim nesrećnicima; policajci su se stideli i gledali u pod.

Scena peta:

I sad gledam kako i jedni i drugi slave svoj zajednički poduhvat: jedni likuju, drugi kukaju, umesto da se zajedno vesele – jer im je uspelo. Ovi naši nesrećnici proglašavaju 5. avgust za „dan žalosti“, moš’ misliti, ne misleći o tome da im taj dan žalosti pada usred festivala u Guči. E, pa gledajte kako će dan žalosti biti primenjen u Guči, usred vašara. To će vam biti slika Srbije, kao što će i ta blesava vojna parada 5. avgusta biti slika Hrvatske.

(Autonomija)