Među različitim, optimističnim ili apokaliptičnim komentarima rezultata jučerašnjih izbora, jedan mi deluje najbliži istinu: građani Srbije su odlučili da suspenduju višestranačku demokratiju. Izgovorio ju je politički filozof Đorđe Pavićević, gostujući u „izbornoj noći“ na TV B92.

Logična je to posledica populizma, opšteg mesta u javnosti po kojem višestranačka demokratija ne omogućava razvoj Srbije, već dovodi do suficita zloupotrebe i deficita pravde. Posledica je to i činjenice da nedovršena, pretpolitička društva fatalistički tragaju za jednostavnim, „konačnim rešenjima“ za izlazak iz duboke ekonomske, društvene, moralne i kulturne krize. Za pretpolitička društva su karakteristične i emotivne reakcije, stanje očaranosti i razočaranosti u političke i društvene aktere. Očituje se ono i u frazi o nepodnošljivosti „glasanja za manje zlo“, koja bi valjda podrazumevala da se negde, u zemljama razvijene demokratije, na izborima građani religijski opredeljuju za Uzvišeno Dobro, što svakako nije i ne može biti tačno, jer bi upravo to bilo suprotnost demokratiji i vodilo bi u totalitarizam. Pragmatizam i racionalnost građana upravo je odrednica koja razlikuje zemlje visoke demokratije i one koje su zauvek zalutale u tranziciji.

Nesumnjivo je da je period višestranačja u Srbiji bio tegoban, prepun propuštenih prilika, zloupotreba, karikaturalnosti, izneverenih očekivanja, populizma i promašaja. Tačno je međutim i to da je višestranački sistem, kako-tako, počeo da funkcioniše tek posle 2000. godine, a da su neka očekivanja bila nerealna. Pre svega zbog razorenog političkog, kulturnog i moralnog tkiva tokom devedesetih, pri čemu ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je Srbija bila i ostala – postgenocidno društvo. Tačno je i to da su tokom devedesetih političke stranke nastajale i opstajale pod veoma „sumnjivim“ okolnostima. Đinđić je jednom rekao da se opozicija oko vlasti vrti kao satelit. „Nismo mi bili opozicija u Švajcarskoj“, rekao je on.

Nije potrebno biti posebno pametan pa zaključiti da se veoma malo uradilo na izlasku iz ekonomske i moralne pustoši. Istina je i to da je građanski deo javnosti tokom svih ovih godina bio marginalizovan i nije imao priliku da značajno utiče na javno mnjenje. I svako krupno političko pitanje je svih ovih godina ostalo kao otvorena rana koja se vremenom inficirala. Ali, istina je i to da su naše procene političkih tokova bile prepune fatalizma, jednostavnih odgovora, sujete, da se nisu prepoznavali pozitivni pomaci kojih nije da nije bilo. I svi smo mi pomalo odaslali, svesno ili nesvesno, poruku da višestranačka demokratija ne može da funkcioniše, i kao da smo svi tragali za „konačnim rešenjem“ koje nije moguće. Takav pristup je sprečio sazrevanje građana, njihovo racionalno određenje prema problemima. Rezultati ovih izbora najbolje su to pokazali. Skoro su svi manje-više tragali za Spasiocem i jednostavnim rešenjem, i oni koji su u Vučiću prepoznali Svevišnjeg, Oca, i oni koji su bojkotovali izbore i šarali listiće, smatrajući da se Spasilac još nije pojavio i da ga samo treba pričekati. Naravno, i među ovima koji su glasali za razne druge liste bilo je sličnog poriva.

Valjda će nam nekada doći do pameti da jedno društvo sazreva godinama, decenijama i da se građanska uloga ne dovršava zaokruživanjem ili šaranjem listića ili bojkotovanjem izbora. Ako zaista želimo da postanemo građansko društvo, onda to znači neprestano delovanje, reakciju i participaciju, uz saznanje da jednostavnog i konačnog rešenja – nema. Mora se privići na neurozu nesavršenog sveta. Bez eskapizma. Građanska uloga ne podrazumeva ni hinjenu espreso-moralnu superiornost ni čistunstvo koje je uvek odlika opasnih ili nedelatnih ljudi.

Ko je kriv za sve to? Naravno, najlakše je okriviti političare i recimo medije. Oni su dakako katastrofalni, ali su istovremeno samo vidljiva slika i prilika celog društva koje počiva na licemerju i parazitizmu. Pogledajte samo stanje u našoj kulturi, stanje na univerzitetima – pa tamo ono što personifikuje Vučić oduvek ima dvotrećinsku većinu. Navedite neki segment društva koji je drugačiji! I zapitajte se ko je oformio vaš stav: najčešće oni koji su prema medijima najkritičniji popiju na kraju čašu vode koju su im mediji servirali.

Elenor Ruzvelt je jednom prilikom rekla: „Veliki umovi raspravljaju o idejama. Srednji umovi raspravljaju o događajima. Sitni umovi raspravljaju o ljudima“. Po ovoj definiciji – svi smo mi sitni ljudi!

Mnogi su isticali da je Srbiji, da bi krenula napred, prvo potrebno da dodirne dno. U narednom periodu je jedino sigurno da će dno biti dodirnuto. Ali, postoji za neka društva i metafora – truljenje, a ono traje mnogo duže.

(Autonomija)