„Već godinu dana posle ujedinjenja, U GLASILU NOVOSADSKIH RADIKALA, STRANKE KOJA JE NAJVIŠE DOPRINELA PRISAJEDINJENJU VOJVODINE SRBIJI, listu Zastava br. 235 od 18.11.1919. izašao je članak pod nazivom „Plači, Vojvodino“, u kojem se, između ostalog, navodi i ovo: „…Mi, Vojvođani, smo bili prvi koji smo bez ikakvih prethodnih pogodaba na velikoj Narodnoj skupštini 12.(25) novembra prošle godine, rešili da kidamo veze s Ugarskom i tražimo da budemo sa Srbijom jedno telo, jedna duša. Odrekosmo se i svoje privremene vlade, da i na taj način dokažemo svoju lojalnost prema novoj zajedničkoj nam domovini… Posle smo išli još dalje. DALI SMO I DAVALI SMO I KAPOM I ŠAKOM SVIMA I SVAKOME… Međutim, šta se dogodilo? U naše pitome krajeve slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepašćene i pod utiskom velikih događaja opijene i bunovne Vojvodine…“ (iz knjige Dragomira Jankova „Vojvodina – Propadanje jednog regiona, Podaci i činjenice, Novi Sad, 2005.)
Sa namerom sam velikim slovima istakao određene delove ovog teksta. Šta se promenilo 94 godine kasnije? Nije se mnogo toga promenilo. Kažu da je praviti greške ljudski, ali da je ponavljati ih – glupo. Pretpostavljam da ovo važi i za političke poteze koji se povlače kroz istoriju. 94 godine od ovog teksta objavljenog pod naslovom „Plači, Vojvodino“ mi možemo bez dileme da priznamo da Vojvodina nije odmakla nikuda. Bilo je perioda koje možemo označiti nešto boljim i prosperitetnijim, ali oni su, kako znamo, kratko trajali. Čini mi se čak da je Vojvodina tokom ovog, skoro stogodišnjeg perioda, preživljavala turbulentne periode praveći pola koraka napred, a potom dva koraka unazad. Tako smo i stigli do ove tačke, do 2013. godine, u kojoj čitajući samo mali deo citiranog teksta možete da osetite jezivu sponu između 1919. i 2013. godine. I ne samo to. Pročitajte ponovo tih nekoliko rečenica. Zar ne osećate da tih par redova, od reči do reči, mogu bez problema predstaviti i položaj u kojem se nalazi Vojvodina danas? Kao da ih je napisao naš savremenik, zar ne?
Ipak, postoji jedna stvar koju treba pomenuti a koja pravi veliku razliku. Prvo, tekst čiji je naziv „Plači Vojvodino“ objavljen je u glasilu novosadskih radikala, stranke koja je najviše doprinela prisajedinjenju Vojvodine Srbiji. S namerom sam u citiranom tekstu taj deo napisao velikim slovima. Zašto? Pronađite danas taj medij i tog urednika dnevnog lista koji bi odobrio da se na naslovnoj strani pojavi naslov „Plači, Vojvodino“. Ono što je još više porazno, verovatno je vrlo malo naših savremenika koji bi takav tekst i sastavili. Dakle, bitna razlika je upravo ta – danas i oni koje poznajemo kao branioce vojvođanske autonomije verovatno ne bi imali ni šansu da pred javnošću nastupe rečima: „Plači, Vojvodino.“ Dozvoliću sebi i da primetim da je vrlo malo onih koji bi se na to i usudili. Kako tek očekivati da protivnici autonomije Vojvodine konačno pristanu da pogledaju istini u oči? 1919. je tekst pod tim imenom bio objavljen u glasilu onih koji su se najviše zalagali upravo za to da se Vojvodina prisajedini sa Srbijom. Dakle, sloboda da se objavi istina o propadanju Vojvodine danas je, paradoksalno, na nižim granama nego pre 94 godine.
Ostatak citiranog teksta još vernije prikazuje stanje u Vojvodini – danas. Od Vojvodine se još uvek uzima, ukida joj se pravo na vlastiti identitet, osporavaju se nadležnosti koje su još makar malo mogle da vas podsete na to da vojvođanska posebnost i dalje živi, ukida joj se pravo da ima svoj glavni grad… Lista bi na nesreću mogla da se nastavi na još nekoliko stranica, bila bi duga i porazna. I, gde smo onda 94 godine kasnije?
Slika sadašnjosti Vojvodine je još poraznija ako odemo još dalje u istoriju. U drugoj polovini 18. veka Vojvodina je bila drugo najveće gradilište na svetu, uz Sjedinjene Države. Vojvodina je bila urbanistički fenomen, a oni koji su je u to vreme stvarali – imali su plan. Stvarali su je zajedno Nemci, Mađari, Srbi i svi drugi koji su živeli na tlu Vojvodine i osećali se Vojvođanima.
Da li Vojvodina u 2013. ima nekakav plan? Ako ga i ima, onda ga mi ne znamo. Ali, pre će biti da plana nema. Vojvodina je danas pogođena olujom u kojoj nema kontrolu nad bilo čim što joj se događa. U Vojvodini 2013. godine nema puno onih koji žele da vam objasne šta je to uopšte autonomija i zašto je ona važna. Ako kažete da se osećate Vojvođaninom, onda ćete dobiti etiketu separatiste. 2013. Vojvodina je još uvek opijena, zaprepašćena i bunovna. Nadam se da će na stogodišnjicu od teksta „Plači, Vojvodino“, ako ne ranije, Vojvodina ipak pronaći svoj put i ljude koji će je na tom putu voditi. Sadašnje stanje ne može se još dugo zadržati jer ne vodi nikuda osim u bespuće nastavka propadanja jednog regiona, a to ne može biti dobro ni za koga.
(Autonomija)