“Politikin zabavnik”, nedeljnik iz kojeg sam davnih sedamdesetih godina 20. veka učio čitati, objavio je u poslednjem broju, od petka, 18. januara 2019. godine, tekst pod naslovom “Ko su bili ljotićevci” u kojem je iznet niz čistih istorijskih falsifikata, valjda kako bi i najmlađi čitaoci poverovali da je biti nacista i fašista sasvim cool stvar.

Piše tamo, između ostalog, da se Dimitrije Ljotić “brinuo o redu u Srbiji”, da je imao “jedinice visokog morala”, da je “osuđivao pogrome Jevreja”, da je dobar deo srpskih masona “spasao iz logora”. Sve u svemu – svetac i velikomučenik.

Usledile su reakcije i oštre kritike od strane Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Nezavisnog društva novinara Vojvodine, antifašističkih organizacija, Lige socijaldemokrata Vojvodine… Gerilska organizacija Mlada Vojvodina “Politikin zabavnik” preimenovala je u “Politikin jurišnik”, sa više nego jasnom asocijacijom na “Jurišnik” (Der Stürmer) nacističkog propagandiste Julijusa Štrajhera (Julius Streicher, 1885-1946). Bio je to tabloid poznat pre svega po odvratnom antisemitizmu i koji je u visokom tiražu izlazio od 1923. do 1945. godine. Sam Štrajher se od tog “biznisa” obogatio, ali je skončao na vešalima na Nirnberškom procesu. Poslednje reči su mu, kažu, bile “Heil, Hitler!”.

Mlada Vojvodina je objavila i fotografiju ljotićevaca kako sprovode Rome u Beogradu na smaknuće. Ljotićevci su i oktobra 1941. godine volonterski i puni entuzijazma pomagali nemačkom okupatoru da sprovedu građane i đake u Kragujevcu na masovno stratište. I da ne nabrajamo dalje, istorija je odavno presudila ljotićevcima i tu nikakvi pokušaji rehabilitacije neće pomoći da se od krvnika naprave nekakve žrtve i zaštitnici “supstance srpskog naroda”, što je omiljen izgovor srbijanskih revizionista, i kada su u pitanju četnici i nedićevci i sva kvislinška, kolaboracionistička i naci-fašistička bagra.

Kao što rekoh, kao klinac od svojih pet-šest godina jedva sam čekao dan kada će izaći “Politikin zabavnik”. Trčao sam do kioska i tražio izdanje na pismu koje sam prvo naučio da čitam. Ne sećam se da li je to bila ćirilica ili latinica, ali znam da je “Politikin zabavnik” tada imao izdanje i na jednom i na drugom pismu. Ne sećam se koje sam prvo naučio, niti mi je važno da se toga sećam, jer zapravo nikada i nisam pravio razliku da li nešto čitam na jednom ili drugom pismu. I onda, kada kupim “Zabavnik”, krećemo redom: od Mikija Mausa na zadnjoj korici, preko “Jeste li već čuli da…”, “Verovali ili ne”, “Život piše drame”, a sa posebnim guštom sam čitao vrhunske stripove koje je “Zabavnik” objavljivao.

Rastao sam uz “Zabavnik”, onda sam porastao do ratova i prestao da ga kupujem. A onda sam, posle ratova, u nekom momentu počeo da ga kupujem i svojoj deci. Malom detetu – “Mali Zabavnik”, velikom detetu – “Politikin zabavnik”. U stvari, nisam baš ubeđen da sam ih samo njima kupovao, ili sam ga – u stvari – kupovao sebi. Baš kao što je 2006. godine naše Nezavisno društvo novinara Vojvodine svake subote organizovalo “menjažu” sličica fudbalera pred Svetsko prvenstvo u fudbalu koje se 2006. godine održavalo u Nemačkoj. Navodno, ta “menjaža” duplikata bila je organizovana pre svega zbog dece, ali je prizor bio sledeći: matorci su doveli decu, deca su trčala po dvorištu Katoličke porte, a mi – muški roditelji – smo sa buntovima duplikata u rukama, grozničavo tražili sličice koje su nam nedostajale da popunimo albume (bilo je i onih koji su imali toliko duplikata da su popunili dva albuma, kao ja onaj album “Od Argentine do Španije”, pre bog te pita koliko godina). Ne sećam se da smo te 2006. baš kockali “pola-cela”, ili “slika-belo”, ili “poklape”, ili “ćize-blize” sa sličicama, ali se taj “virus menjaže” proširio i sve do zabačenog Beograda. Više nisam proveravao, ali očevici tvrde da se “menjaža” i danas odvija u Katoličkoj porti ili na Terazijama, pred neko veliko fudbalsko takmičenje. Slična svemu tome je bila i moja akcija sa povratkom “Zabavnika” u našu kuću: biće, ipak, da sam ja bio taj koji ga je najviše čitao, “da me želja mine”. 

U poslednje vreme prestao sam da ga kupujem, jer se bio pridružio – doduše, ne preglasno ali ipak sasvim jasno – istorijskom revizionizmu, naročito u 2018. godini, na stogodišnjicu završetka Prvog svetskog rata i “prisajedinjenja” Vojvodine Srbiji. Ali, kao deo kuće “Politika”, i “Zabavnik” jeste bio u službi svakog režima, na svoj uglavnom diskretan način.

Međutim, kada se među koricama mog nekada omiljenog štiva, i to ni manje ni više nego na četvrtoj, petoj i šestoj stranici, nađe afirmativni tekst o Ljotiću u okviru šireg bućkuriš-revizionističkog teksta o raznoraznim kvislinzima, onda je vrag zaista odneo šalu. “Zabavnik” je, tako, u godini kada slavi 80 godina svoga postojanja otišao za još jednu pregradu niže prema dnu. Jer dno ne postoji, već samo pregrade. Iako je reč o nedeljniku koji je, kako sam kaže na naslovnoj stranici, namenjen “za sve od 7 do 107!”, jasno je da je reč o novinama koje su namenje pre svega deci. I to deci bez obzira na njihove stvarne biološke godine. A ako je nešto namenjeno deci, onda nema niže, ružnije i gnusnije manipulacije od manipulacije – decom!

Ono što upada u oči jeste i činjenica da je glavni i odgovorni urednik “Politikinog zabavnika” Zefirino Grasi osoba koja je ujedno i direktor “Politike AD”. A deo te kompanije je i „Ilustrovana politika“, koja se nedavno “istakla” otvorenim pozivom na linč medija i novinara koji se još uvek usuđuju da otvoreno kritikuju onog Vučića. A da “uglednu Politiku”, dnevne novine koji su glavni brend ne samo te kuće već i vascelog srBstva, i ne pominjemo. Dakle, sve je to iz iste kuhinje. Koje kuhinje? Pa, državne, jer je Politika AD u većinskom državnom vlasništvu, zakonima uprkos.

Drugim rečima, sve je to državna politika. Iako smo o tome pisali više puta, valja ključne stvari uvek povremeno ponavljati. Zašto je, dakle, državnoj politici Srbije danas važno da rehabilituje ljotićevce, četnike, nedićevce i svu tu kvislinšku, kolaboracionističku i naci-fašističku bagru? Razlog je veoma jednostavan: jer su današnji nosioci vlasti nastavljači te ideologije. I jer kroz rehabilitaciju zlikovaca iz Drugog svetskog rata, prostiru crven tepih za rehabilitaciju zlikovaca iz ratova devedesetih godina 20. veka. Kroz pravdanje ideologije “krvi i tla” iz Drugog svetskog rata oni pravdaju i ideologiju “krvi i tla” od Prijedora 1992. do Srebrenice 1995. godine.

No, da nevolja po samu Srbiju bude veća, nema suštinske ideološke razlike između sadašnjih vlastodržaca i onih koji su im navodno opozicija. Uz časne, ali nažalost veoma marginalne izuzetke. Društvo koje je ogrezlo u zlu i koje vlastitu decu hrani mlekom mržnje čak i preko “Politikinog zabavnika”, nema čemu da se nada u budućnosti. Uostalom, ima li ičega groznijeg od toga da od nevine dece praviš saučesnike zločina koje si kao roditelj činio ili podržavao?

(Avangarda)