EMANUEL MAKRON: Rasizam i antisemitizam se bude, moramo se svakodnevno boriti protiv njih

28 Jul 2017

"Vrlo je zgodno smatrati da je Viši monstrum koji je izrastao ni iz čega i vratio se u ništavilo, verovati da su ti ljudi došli niotkuda i da su po oslobođenju primereno kažnjeni, čime su eliminisani iz nacionalne zajednice. Zgodno je, zaista je zgodno… ali je pogrešno."

Govor Predsednika Republike Emanuela Makrona na Vel d‘Iv komemoraciji u Parizu 16. jula 2017.

Predsedniče vlade Izraela, dragi Bibi, hvala vam za vaše reči.
Članovi vlade,
Predsedniče Reprezentativnog saveta jevrejskih institucija u Francuskoj,
Predsedniče Udruženja sinova i kćeri Jevreja deportovanih iz Francuske,
Predsedniče Unije deportovanih u Aušvic,
Predsedniče Fondacije sećanja na Holokaust,
Predsedniče Francuskog komiteta za Jad Vašem,
Veliki rabini,
Gradonačelnice Pariza,
Narodni poslanici,
Prefekti,
Predstavnici diplomatskog kora,
Izabrani predstavnici,
Dame i gospodo,

Ovde sam danas sa vama, ovim tmurnim i svečanim povodom, kako bih sledio put kojim je 1995. godine krenuo Žak Širak, kome danas posebno želim da odam počast, a kojim su nastavili Dominik de Vilpen 2005, Nikola Sarkozi i Fransoa Fijon 2007, i konačno Fransoa Oland 2012.1

Nedavno su francuski politički lideri, spremni da pogaze istinu, doveli u pitanje ono što smo smatrali da su vlasti Republike Francuske, nezavisno od partijske pripadnosti, utvrdile, da su svi istoričari dokazali, a savest nacije potvrdila. Odgovarati tim falsifikatorima znači uvažavati ih više nego što zaslužuju, ali ostaviti ih bez odgovora bilo bi gore, jer bi nas to učinilo saučesnicima.2

I zato ću to ovde ponoviti: Francuska je bila ta koja je organizovala raciju, a potom deportaciju, i kao rezultat, smrt gotovo svih 13.152 francuskih Jevreja nasilno izvučenih iz svojih domova 16. i 17. jula 1942. godine. Više od 8.000 ih je odvedeno u Vel d‘Iv pre nego što su deportovani u Aušvic. Među njima je bilo 4.115 dece između 2 i 16 godina. Uspomeni na njih danas odajemo posebnu počast, koju bih želeo da obeležimo minutom ćutanja.

(Svi ustaju kako bi odali poštu minutom ćutanja).

Hvala vam.

Osuđujem sve smicalice i lukavosti onih koji danas tvrde da Viši nije bio Francuska, jer Viši, naravno, kao što i sami znate, nije predstavljao ceo francuski narod, ali jeste bio francuska vlast i administracija.

Zločini počinjeni 16. i 17. jula 1942. godine bili su delo francuske policije, koja je izvršavala naređenja vlade Pjera Lavala, Generalnog komesara za jevrejska pitanja, Luja Darkje de Pelepua, i prefekta Rene Buskea.

Ni jedan jedini Nemac u tome nije učestvovao.

Osuđujem takođe sve one koji ovo relativizuju, objašnjavajući da bi oslobađanje Francuske od odgovornosti za raciju Vel d‘Iv bila dobra stvar. I da bi to značilo da sledimo put generala de Gola i Fransoa Miterana, koji o tome nisu želeli da govore.3 Ali postoje istine koje mogu ostati neizrečene zbog stanja u društvu u kome su, za jedan njegov deo, traume još uvek sveže, dok se drugi opredelio za poricanje.

Oštre podele u francuskom društvu učinile su da smirivanje i pomirenje nadvladaju istinu. Naša su društva tako sebi pružila predah, tokom koga rad na sećanjima ostaje skriven, tokom koga narodi prikupljali snagu i, korak po korak, ponovo grade pomirenje, pre nego što će pronaći reči istine koje će ih istinski izlečiti. I pre nego što će pronaći kolektivnu hrabrost da se suoče sa greškama i zločinima.

Zbog toga mi nismo ovde da bismo davali svoj sud o odlukama ova dva šefa države, koji su, obojica, učestvovali u Drugom svetskom ratu sa svim njegovim složenostima. Ali moramo se prisetiti da je Fransoa Miteran bio taj koji je uspostavio ovaj dan sećanja, i da su tokom svih tih godina mnogi ljudi vodili skrivenu borbu kako bi osigurali da ništa ne bude zaboravljeno.

A potom je vreme učinilo svoje.

Svedoci i preživeli su progovorili, arhive su se otvorile, istoričari su se dali na posao. Tragedije i patnja jednog društva sazrevaju u njemu. I tada istina izlazi na svetlost dana, neumoljiva i neopoziva. Niko od nje ne može pobeći. Pokušaj da se ona prikrije ili omalovaži je uvreda našeg kolektivnog sećanja.

Priznajući svoje greške, Francuska je otvorila put ka njihovom ispravljanju. To joj služi na čast. To je pokazatelj snažne nacije koja može da se suoči sa svojom prošlošću. To je hrabrost jednog naroda koji se ne plaši da preispita svoju savest i pruži ruku žrtvama i njihovoj deci. Pružanje ruke i obnavljanje veza ne znači da se ponižavamo nekakvim pokajanjem. To znači da stojimo uspravno i da smo snažni.

Znam da ima onih koji će reći da su dani kakav je ovaj današnji, i reči poput onih koje sam upravo izgovorio, podsećanje na poniženja naše zemlje, i da se radi o nedostojnom pokajanju. Ništa od svega toga nije tačno. Ovo je nezaobilazni čin sećanja i istorije, on predstavlja našu odgovornost za konačno pomirenje u našem narodu, čak i kada su u pitanju najmračnije strane naše istorije, kako bi svako konačno pronašao svoje pravo mesto.

Znajući gde smo izneverili, i ko je izneverio, mi se istovremeno sa još većim ponosom prisećamo onih koji su rekli „ne“, i onih koji su, smerno i čovečno, pružili ruku svojim sunarodnicima.

Da, mi danas zaista mislimo i na one koji su već 1942. učestvovali u unutrašnjem i spoljašnjem otporu Francuske, i koji su životima platili svoju borbu u ilegali.

Oni su bili deo velikog stradanja heroja, koje je sačuvalo Francusku i njenu čast. Sećamo se i svih onih Francuza koji su progonjenim Jevrejima sa dobrodošlicom nudili utočište i sigurno skrovište, i tako omogućili da tri četvrtine francuskih Jevreja ne dožive užasnu sudbinu onih koji su uhapšeni 16. jula. Sećamo se svih tih Pravednika sa ponosom, koji je vremenom postao integralni deo našeg nacionalnog ponosa.

Ali je istovremeno, pored svih ovih heroja, postojao i Viši, odnosno Država Francuska. Jer Francuska koju je predstavljala Država Francuska nije zamenila Francusku Treće republike preko noći. Ministri, funkcioneri, državni službenici, poslovna elita, menadžeri i profesori Treće republike dali su najveći deo kadra za državu maršala Petena. Tako je svako krenuo svojim putem, ka aktivnom ili pasivnom pokoravanju – ili ka Pokretu otpora.

Činjenica je da je višijevska vlada za svoju politiku kolaboracije mogla računati na unutrašnje snage u zemlji. Predstava o Višiju kao nekoj vrsti parenteze između 1940. i 1945. godine, ima za cilj da podrži visoko mišljenje koji bi neki želeli da imaju o Francuskoj.

Vrlo je zgodno smatrati da je Viši monstrum koji je izrastao ni iz čega i vratio se u ništavilo, verovati da su ti ljudi došli niotkuda i da su po oslobođenju primereno kažnjeni, čime su eliminisani iz nacionalne zajednice.

Zgodno je, zaista je zgodno… ali je pogrešno.

A ponos se ne može graditi na laži.

Reći ću vam zašto je važno da se ova ideja ne ohrabruje, zašto uvek moramo da imamo u vidu da Petenova i Lavalova Država Francuska nije bila samo nepredvidljiva devijacija proistekla iz izuzetnih okolnosti.

Zato što su Viši i njegova doktrina omogućili da se slobodno ispolje poroci koji su već tada bili mrlja na licu Treće republike: rasizam i antisemitizam.

Želim da danas ove dve reči, koje se ponekad olako koriste, odjeknu svom svojom silinom. Želim da se užas i nesreća koje one donose čuju glasno i jasno, jer su deca, čija smo imena i godine, zapisane na zidu Memorijalnog vrta dece Vel d‘Iva, upravo gledali, žrtve ničeg drugog do rasizma i antisemitizma.

Rasizma, jer su njihovi roditelji bili stranci, dok su ona bila većinom Francuzi.

Antisemitizma, jer su u raciji uhapšeni kao Jevreji.

Patnja ove dece čija je lica Serž Klarsfeld4 – kome bih hteo još jednom najdublje da se zahvalim – strpljivo prikupio u knjigu koja se ne može čitati bez suza i neizrecivog gnušanja – patnja je ne samo vaše dece, dragi moj Serž, već i naše.

Patnja ove dece, od trenutka kada su silom razdvojena od njihovih porodica, a zatim odvedena u onaj ogromni kazan, kakav je tada bio Vel d‘Iv, gde nekoliko dana između sebe nisu imali da podele ništa sem nedaće, bez hrane i vode, sve dok im nije bila obezbeđena na insistiranje kapetana vatrogasne brigade Pjerea – kasnije proglašenog za Pravednika među narodima;5

Od trenutka kada su deportovana u tranzitne logore, izbezumljena od straha, od tog dana i tog trenutka nezamislivog bola kada su odvojena od svojih roditelja, jer je Pjer Laval zahtevao da se cele porodice zajedno pohapse, ali ne i da zajedno putuju;

Do trenutka kada su ih ukrcali u zapečaćene vagone i poslali ih na apokaliptično putovanje, na čijem kraju su ih sačekali plač, vapaji za pomoć na koje nije bilo odgovora, krici, najogoljenija i najmračnija samoća, i konačno opsceno nasilna smrt, pre nego što su njihova beživotna tela – dečija tela – unižena u pećima i pepelu;

Ova patnja – njihova patnja – izmiče razumu i ne može se izraziti rečima. Ona je počela ovde, tog jutra 16. jula 1942. godine, jer su u Francuskoj, u svesti francuskih građana, francuskih političkih lidera, francuskih funkcionera i francuskih novinara, rasizam i antisemitizam već lagano i podmuklo posejali svoje seme, i učinili da beščasno postane prihvatljivo, pa čak i da se podrazumeva, da postane državna politika: politika kolaboracionizma.

Sve je to učinilo da jedno takvo apsolutno zverstvo postane moguće.

Pa ipak, ni rasizam ni antisemtizam se nisu rodili sa višijevskim režimom. Oni su već bili tu, živi i prisutni u Trećoj republici. Drajfusova afera je pokazala koliko su zarazni. Tridesetih godina prošlog veka dobili su novi zamah kada su se pojavili intelektualci, partije i novine koji su ih prihvatili kao svoju doktrinu.

To je bila Francuska nedeljnika Je suis partou i knjige Bagatelles pour un massacre,6 Francuska u kojoj je Luj Darkje de Pelepoa – već tada, 1937 – mogao nekažnjeno da izjavi: „Moramo hitno rešiti jevrejsko pitanje, bilo progonom bilo masakrom“. To je bila Francuska u kojoj je antisemitizam u eliti i društvu metastazirao, potmulo pripremajući svest ljudi za najgore.

Jer zaista, prijatelji moji, varvarstvo ne nastupa otvoreno. Ono ne nosi uniformu. A kada su nacističke čizme krenule da marširaju ulicama Pariza, tad je već bilo suviše kasno.

Varvarizam nastaje prvo i prve svega u svesti ljudi. Ideje i reči postupno ruše barijere u našoj savesti, lome civilizovanost i privikavaju nas da slušamo i prihvatamo reči koje nikada nije trebalo ni da čujemo.

Hitler, to nije prvenstveno bio Treći Rajh. To nije bila ni 1933. Hilter, to je prvo i pre svega bio Mein Kampf. Ništa nije započelo sa Višijem; slabost Francuske je bila ta koja je dozvolila da se ovaj kancer raširi. Ali se sa Višijem ništa nije ni završilo.

Znam da svi mi volimo da istaknemo kako ćemo se boriti protiv svega što može da dovede do slične situacije. Ali moramo širom otvoriti oči i pogledati realnosti u lice. Izvitopereni umovi, moralna i intelektualna slabost, ono što čini srž rasizma i antisemitizma, još uvek opstaju u današnjoj Francuskoj, i to u značajnoj meri. Rasizam i antisemitizam dobijaju nove oblike, menjaju svoje lice i koriste prikriveniji rečnik.

No treba da zastanete samo za trenutak da biste, iza te nove fasade, prepoznali onaj stari rasizam, onu duboko ukorenjenu nit antisemitizma.

Svakodnevni rasizam obiluje rečima i karikaturama. Zatvara vrata za zapošljavanje mladim ljudima koji su stigmatizovani svojim imenom ili prezimenom. Globalni konflikti nalaze svoj odraz i unutar naše Republike, stvarajući podele koje proteruju mlade Jevreje iz pojedinih škola ili teraju imigrantske porodice da se povlače u svoje sopstvene zajednice.

A onda jednog dana, zato što smo ćutali, zato što nismo želeli da vidimo, reči prelaze u dela. I tada se reči – koje su za neke bile samo izražavanje mržnje na drugačiji način, a za druge vrsta kukavičluka ili odsustvo volje da se otvore oči – pretvaraju u prekinute živote i postupke koji ubijaju.

Ilan Halimi, Džonatan Sandler i njegova dva sina Arije i Gabriel, Miriam Monsonego, Johan Koen, Filip Braham, Franosa-Mišel Sada, Joav Hatab, platili su to svojim životima.7 Baš kao i Brahim Buaram.8 I Otac Hamel.9 Pravosuđe sada mora da utvrdi potpunu istinu kada su u pitanju pravi razlozi za smrt Sare Halimi, uprkos poricanjima njenog ubice.10

Svaka oskrnavljena i vandalizovana sinagoga, džamija, crkva, hram ili groblje, za nas mora biti upozorenje.

Teorije o svetskim zaverama, zablude o globalnim finansijama, potuljena ikonografija i krize identiteta, koji sa sobom nose najotrovnije stereotipe, šire se velikom brzinom i stižu do lakovernih i prijemčivih mozgova.

Rasizam i antisemitizam imaju na raspolaganju nemerljiva propagandna sredstva za svoj podmukli posao. Društvene mreže su veliki rasadnici takve propagande i mi još uvek nismo u potpunosti utvrdili razmere njihovog uticaja. Našim sudovima i policijskim snagama je neophodna bolja obuka iz ove oblasti.

Mi se zaista borimo zahvaljujući vašem neprocenjivom radu da nam otkrijete svetle tragove koje su za sobom ostavili ovi mučenici, njihova imena, prezimena, godine, adrese, sve što predstavlja vezu, ma koliko slabu, između njihovih uništenih života i naše realnosti, i što nas podseća da se varvarstvo događa ovde, možda baš u našoj ulici.

Ono što su Klarsfeldovi11 tokom decenija postigli na tom planu od ključnog je značaja i zaslužuje naše najdublje poštovanje.

Borimo se tako što ne dozvoljavamo da podle izjave koje unižavaju svest ljudi prođu nekažnjeno.

Borimo se kako bismo osigurali da počinioci nedela ne pobede. L‘Express je 1978. pronašao Luja Darkjea de Pelepoa, još uvek onog istog, u egzilu u Španiji. Kao da je još uvek bio zaposednut demonom antisemizma, nije pokazao nikakvo kajanje za svoj revnostan rad na deportaciji. Čak je tvrdio da su u Aušvicu gasom ubijane samo vaške. Ipak mu se, u tom trenutku, kada se o tome uglavnom ćutalo, suprotstavio beskompromisan i nadmoćan glas Simon Vejl, koja se pre toga na ovu temu praktično nije oglašavala. Te iste godine, Serž Klarsfeld je objavio svoj „Memorijal za Jevreje deportovane iz Francuske“.

Takva dela od neprocenjive su vrednosti u vremenima kada se zlo čudovište pomalja iz senke. Radu Simon Vejl, njenim protestima i borbi za suštinske vrednosti sada je došao kraj. Kada je zauvek sklopila svoje oči, znala je da će se njen glas i dalje čuti kroz njenog sina, Pjer-Fransoa, koji poslednje dve godine predsedava francuskim komitetom za Jad Vašem.

Ali nismo u pravu kada to kažemo, jer njihovi glasovi nikada ne utihnu. Oni nikad neće utihnuti, jer smo mi odlučili da ne utihnu, i jer smo odlučili jednom za svagda da te glasove, koje neki decenijama nisu želeli da čuju, nikada više neće ugušiti komentari dostojni prezira ili tišina krivice. Njihovi glasovi nikad neće utihnuti.

Među tim glasovima bili su i glasovi Semjuela Pisara, koji nas je napustio 2015, i Eli Vizela i Žan-Rafaela Hirša, koji su preminuli 2016. godine.12 Danas je u mojim mislima i Henri Malberg,13 koji je sa svojom porodicom za dlaku izmakao raciji, a koji je preminuo pre samo tri dana.

U svetu u kome se ponovo pomaljaju verski ratovi, u kome se ponovo raspaljuju etnički sukobi, u kome netolerancija i sektaštvo udružuju snage, moramo učiniti sve što je u našoj moći da bismo obezbedili da čovečanstvo ne pristane da padne tako nisko.

Kako su tada tek vredni primeri onih koji su deportovani, u logorima, utonuli u najtežu bedu, progonjeni senkom smrti, uspeli da izdignu sebe iznad pukog instinkta za preživljavanje, na koji su želeli da ih svedu, kako bi negovali, hranili i oblačili svoje nesrećne drugove, a ponekad čak i slikali i crtali kao Leon Delabr ili Boris Taslicki, vodili dnevnik kao Eti Hilesum, komponovali kvartete ili opere kao Žermen Tilion, ili za sobom ostavili rasprave o Prustu, Mikelanđelu ili prirodnim naukama, kao jedino dokumentovano sećanje na njih.14

Neki kažu da su sve to smišljali kako bi sebe održali u životu, ali to nije bilo tako. Oni su razumeli da im se ne uskraćuje samo život, koji je kopnio malo po malo ka sporoj smrti, već i njihova čovečnost, naša čovečnost. I da su svakog dana, uprkos svojoj izgladnelosti i iscrpljenosti, branili našu civilizaciju, našu istoriju, naše umetnike, jedan jezik ili jednu filozofiju, i na taj način odbijali da ustupe i stopu ove civilizacije, jer u pitanju nije bilo puko preživljavanje, već potpun, celovit život, jer je to bila odbrana čovečnosti čije otelotvorenje je u tom trenutku bio svaki od tih pojedinaca. I to nikad neće biti zaboravljeno.

Mi danas imamo samo jedan zadatak: da budemo dostojni onoga što su ovi ljudi činili u vreme najdublje tame, dostojni te unutrašnje čovečnosti koju su pokazivali kada je sve činjeno da im se upravo ta čovečnost ubije. Svakoga dana, svakoga minuta, mi moramo biti dostojni, baš kao i oni koji su preživeli Holokaust, i čiji nam primer tako mnogo znači. Jer je naša Republika doista projekat čovečnosti, koja sama sebe neprestano iznova otkriva, tražeći najbolje u sebi, kroz solidarnost, kroz kulturu, kroz obrazovanje.

Proterivanje senki rasizma i antisemitizma zahteva od nas da ne posustajemo, da se nikad ne pomirimo sa Republikom koja će se zadovoljiti pukim nadgledanjem procedura, da nikad ne poverujemo da je prihvatanje nekih stavova dobro za državno jedinstvo, da se rane time zaceljuju. Nikada ne ustupiti ni stope ove čovečnosti, ne ustupiti ništa, jer je svakog puta čovečnost svakog od nas dovedena u pitanje.

Jer je svaka nacija podložna riziku da, kao mesečar, prihvati neprihvatljivo po navici, iz apatije.

Ne smemo nikad dozvoliti da ekonomska ograničenja dovedu do toga da odustanemo od mesta na kojima nastaju najgori ekscesi. Ne smemo nikad praviti kompromise u obrazovanju, ne smemo nikad praviti kompromise u komunikacijama, ne smemo nikad praviti kompromise u kulturi, ne smemo nikad praviti kompromise u borbi protiv mračnjaštva i neznanja. Moramo neumorno podržavati one koji rade na terenu.

Ne smemo nikad praviti kompromise u onom što nas ujedinjuje, u projektima koji predstavljaju vrhunac čovečnosti koji nam naše vreme nudi: oživljavanju demokratije, pomoći siromašnima, prihvatanju globalne ambicije borbe protiv klimatskih promena, prihvatanju na najbolji mogući način izbeglica koje su bile primorane da beže od rata… jer nas svi ovi poduhvati čine boljim ljudima.

Ova bitka je istovremeno bitka koju vodimo, i nastavićemo da je vodimo zajednički, svugde, predsedniče vlade, protiv mračnog terorizma i najgorih oblika fanatizma, protiv svih onih koji žele da zaboravimo ono na šta sam upravo podsetio.

Mi nećemo dati prostora porukama mržnje, niti ćemo dati prostora anticionizmu, jer je on samo novi oblik antisemitizma. I nećemo dati prostora onima koji, na svim kontinentima, žele da nas nateraju da odustanemo od slobode, žele da stvore nove podele, žele da nas nateraju da odustanemo od naše čovečnosti, naše demokratije i naše Republike.

Prijatelji moji, ne smemo gubiti iz vida suštinsku ulogu naše zemlje, koja ujedinjuje sve njene građane i obezbeđuje svakom njegovo mesto, njegovo dostojanstvo i njegov smisao. Jer se na taj način najbolje suprotstavljamo razarajućoj moći rasističke i antisemitiske mržnje. Strahovi i mržnja među nama rađaju se iz beznađa i osećanja besmisla i zanemarenosti. Moramo se boriti protiv te mržnje koja se zasniva na tome ko smo, odakle dolazimo i u šta verujemo.

I ne smemo dozvoliti da nam svoja ubeđenja nametnu proroci nesreće, koji sve svoje vreme provode govoreći nam da je horizont mračan, da je svaka nada uzaludna, i da Francuskoj ponestaje vremena – da je ona možda već i nestala, da se navikla na ovo nasilje i podele, proroci koji za sve to traže žrtvene jarce. Jer su i oni sami, zbog svojih reči i ideja, izvori beznađa i razdora. Republika stoji uspravna i snažna jer je sposobna da štiti svu svoju decu, Republika stoji uspravna i snažna jer može da se suoči sa svojom prošlošću u celosti, Republika stoji snažna i uspravna i zato što ne odustaje – i nikada neće odustati – od bilo čega što je čini onom što jeste, niti od bilo koje od svojih vrednosti. Republika stoji uspravna i snažna i zato što ćemo se uvek opredeljivati za „budni san“ pesnika Elijara.

Deca Vel d‘Iva želela bi da u Republici idu u školu, da dobiju svedočanstva, da nađu posao, osnuju porodicu, da čitaju i idu na predstave. Želela bi da uče i da putuju. A njihovi roditelji bi želeli da ih gledaju kako odrastaju, i da ostare uz njih. Svi bi oni želeli da vole i da budu voljeni. Vratili smo im imena, godine i adrese.

Toj deci želim da kažem da ih Francuska nije zaboravila. Želim da kaže da ih Francuska voli. Želim da kažem da će Francuska uraditi sve što je u njenoj moći da nas njihova patnja neprestano opominje da ne podlegnemo ni mržnji, ni gorčini, ni beznađu.

Deco moja, izgradićemo Francusku u kojoj biste voleli da živite.

Deco moja, izgradićemo Francusku u kojoj ćete zauvek živeti.

Živela Republika, živela Francuska.

France in the US, 17.07.2017.

Elysee.fr, 17.07.2017.

Prevod i napomene Ivan Obradović

 

  1. Francuski predsednik Žak Širak izvinio se 1995. godine zbog učešća francuskih policajaca i državnih službenika u raciji Vel d’Iv (Rafle du Velodrome d’Hiver, skraćeno Rafle du Vel ‘d’Hiv). Tokom ove racije, koju je francuska policija sprovela 16. i 17. jula 1942, u Parizu je izvršeno masovno hapšenje Jevreja, koji su potom privremeno zatvoreni u Zimski velodrom, da bi nakon toga bili upućeni u Aušvic.
  2. Marin Le Pen, lider stranke Nacionalni front, tokom izborne kampanje 2017. godine u svojim govorima je tvrdila da višijevska vlada „nije Francuska“.
  3. De Gol i Miteran su odbijali da priznaju odgovornost Francuske za ovaj zločin. Miteran je u jednom govoru septembra 1994. rekao: „Neću da se izvinim u ime Francuske. Republika nije imala nikakve veze sa tim. Ne verujem da je Francuska odgovorna.“
  4. Serž Klarsfeld (rođen 1935) je naturalizovani Francuz rumunskog porekla, aktivista i lovac na naciste, poznat po dokumentovanju Holokausta. Od 1960. godine čini značajne napore da dokumentuje jevrejske žrtve u okupiranoj Francuskoj.
  5. Pravednik među narodima (חסידי אמות העולם, khasidei umot ha’olam) je počasno zvanje koje država Izrael dodeljuje pripadnicima drugih naroda koji su tokom Holokausta rizikovali svoje živote da bi spasli Jevreje od nacističkog progona.
  6. Je suis partou je časopis koji je izlazio od 1930. do avgusta 1944. i otvoreno podržavao Hitlera, Musolinija i druge fašističke režime. Bagatelles pour un massacre je antisemitski pamflet Luj-Ferdinanda Selina iz 1937. godine.
  7. U pitanju su Jevreji koji su u ubijeni u Francuskoj u novije vreme, uključujući i troipogodišnjeg Gabrijela Sandlera i njegovog šestogodišnjeg brata Ariju, kao i osmogodišnju Miriam Monsonego, koji su ubijeni ispred svoje škole u Tuluzu 2012.
  8. Brahim Buaram je bio Marokanac koga su u Parizu ubili pripadnici ekstremne desnice između dva kruga predsedničkih izbora 1995.
  9. Žak Hamel je bio francuski katolički sveštenik, koga su ubila dvojica muslimana 2016. u ime Isisa, dok je služio misu u svojoj crkvi u Normandiji.
  10. Sara Halimi je aprila ove godine mučena a zatim bačena kroz prozor svog stana na trećem spratu. Za njeno ubistvo optužen je njen sused Kobili Traore, musliman, koji je po navodu svedoka tokom napada uzvikivao „Alahu akbar“ i recitovao odlomke iz Kurana.
  11. Pored Serža Klarsfleda i njegova supruga Beate se aktivno bavi otkrivanjem nacističkih zločina i njihovih počinilaca.
  12. Kao i dobitnik Nobelove nagrade za mir Eli Vizel, i Semjuel Pisar je preživeo Holokaust, a najviše je poznat kao jedan od suosnivača Jad Vašem memorijala u Francuskoj. Žan-Rafaela Hirš je bio najmlađi borac Pokreta otpora.
  13. Francuski političar i član Komunističke partije Francuske.
  14. Eti Hilesum je ubijena u Aušvicu 1943, dok su Leon Delarbr, slikar i kustos, Boris Taslicki, slikar, i Žermen Tilion, antropološkinja, preživeli Holokaust i doživeli duboku starost. Žermen Tilion je umrla poslednja, 2008. u stotoj godini.

(Peščanik) 

Podelite ovu stranicu!