ZLATKO JELISAVAC: Pobuna nadolazi kao poplava

19 Apr 2017

Kad više ne možete da podnesete bedu i laž

Ahmet Nurudin, u romanu Derviš i smrt, razmišlja o pobuni… U stvari on je više oseća kako mu struji kroz vene, kako ga potapa umesto straha, kao voda. Otkud to da se jedan derviš buni? Ne pristaje mu to ni zbog njegove uloge čoveka od vere i reda, a ne priliči ni njegovim godinama (četrdesete). Derviš se seća kako je kao mladić ratovao za veru i carevinu i kako je samo čudom preživeo rat. Sa grupom vojnika, mladića kao i on što je bio, Nurudin je ostao odsečen na neprijateljskoj teritoriji, ali se nisu uplašili. On i njegovi drugovi su uzeli abdest peskom jer vode nije bilo i krenuli golim sabljama na neprijatelja znajući da neće preživeti, ali eto čudom on se ipak izvukao – našli su ga kasnije teško ranjenog.

Tada se nije uplašio, a sada kao zreo čovek i derviš boji se za brata u zatvoru, a boji se i za sebe da se ne zameri vlastima kao i da ne osramoti derviški red svojim pogrešnim potezima. Ali brata mora spasiti iz zatvora kako zna i ume. I onda saznaje da su mu brata udavili u zatvoru i da je zakasnio sa svojom intervencijom kod vlasti, to jeste da nije uspeo da ih namoli za milost. Tada je osetio kako se pobuna javlja u njemu, kako ga ispunjava nemirima i osećanjima za koja je mislio da ih je davno ugasio samosavlađivanjem i molitvom. Pobuna! I njemu ta reč zvuči strašno i neprikladno za njega samog, ali ne može da je se reši, ona ga preuzima i raste u njemu, nadolazi kao poplava. Onda mu se javlja i Isak, njegov pobunjeni alter-ego koji ga hrabri da izdrži na novom putu i dervišu postaje jasno da povratka nema. Nažalost, njegova pobuna prelazi u mržnju i na kraju ga dovodi do lične katastrofe…

Užasno me nerviraju beskičmenjaci – bilo da su takvi uvek bili ili pak da su takvi vremenom postali – koji sa podsmehom gledaju na današnje pobunjene studente: mladost-ludost, opametiće se, ne treba im to, bolje je da uče, i sl. Idu mi na živce i oni „dušebrižni“ koji kažu: normalno je za mlade ljude da se bune, to je biologija, kada će ako neće sada – kao da se radi o zabludelim ovčicama koje će se jednom opametiti i shvatiti šta su „prave“ vrednosti. Mislim da ozbiljnije shvataju pobunjene studente ovi što ih vide kao opasnost ili čak i kao neprijateljsko-izdajnički faktor: soroševce, otpadnike, anarhiste, antihriste i sl. To ipak govori da su studenti, kao i svi što se bune zajedno sa njima, pogodili pravo u metu i da ih se vlast plaši jer ih, kako smo to videli i čuli u vlasti lojalnim medijima, kvalifikuju upravo već navedenim epitetetima.

Može Vučić da se pravi cool koliko hoće i da izigrava „taticu“ koji razume, pa da pobunjenicima poručuje da se mogu šetati još deset godina ukoliko su mirni, ali mu sigurno nije svejedno, a s obzirom na njegovu narcisoidnu prirodu verovatno se negde, u mraku svoje sobe, izjeda u sebi što ga omladina ne podržava – pa on će koliko sutra takvih omladinaca da nađe po Srbiji tušta i tma i da ih doveze autobusima u Beograd kako bi videli studenti da ima dosta mladih ljudi koji ga podržavaju. Ne sumnjam da ih ima… To su oni kojima studenti pevaju: onesvesti se – aludirajući na onog nesrećnika što se onesvestio u sred TV emisije u kojoj je gostovao Vučić sa mamom i tatom. Naravno da je Vučić odmah skočio da ga spase i još jednom odigrao jeftino-sapunsku ulogu spašavanja mladića, kao onomad kada je spasavao dete iz snega. Ovim emotivno-ispraznim gafovima Vučić je želeo da pridobije srca svojih glasača i da slomi one koji se nećkaju, jer ko se nije sažalio na ovu srceparajuću scenu nije dobar čovek, a ni lojalan građanin, to jeste glasač.

Igrajući se podsvešću i emocijama, Vučić se koristi gebelsovskim trikovima i kako smo videli na izborima, uz sve prevare i zakulisne igre, to mu ide dobro od ruke. Ali je zaboravio ili je pak prevideo da svojim trikovima može i da izazove suprotan efekat koji se onda pretvara prvo u unutrašnju, a onda i u otvorenu pobunu koju će Vučić teško zaustaviti izigravajući „velikodušnog“ oca nacije. Pobunjeni građani više ne žele dozvoljavati da ih Vučić „onesvešćuje“ ili omamljuje svojim negativno-emotivnim govorancijama i solilokvijima koje predano prenose njegovi mediji; ljudi su besni, nezadovoljni, ogorčeni i nalaze se u situaciji u kojoj više ne mogu da podnesu bedu i laži.

Savremena politika je apolitička. Ne, ne bi bilo bolje reći apolitična, jer to podrazumeva samo nečiju nezainteresovanost za politiku, ali se ipak referiše na neku objektivnu politiku, na nešto realno. Apolitičko stanje politike je prva dijagnostikovala Hana Arent pišući o totalitarnim društvima koji su glavni krivci za proterivanje politike i uvođenje jednoumlja i jednopartijske vladavine. Politika podrazumeva raznolike stavove i mišljenja i ona je od Platona veština vladanja kojom se bave oni koji razumeju njen smisao – a to je dobrobit zajednice. No, u politici nema gotovih formula i zato Platon ukazuje na više formi vladanja koje su prilagođene različitim karakterima društvenih zajednica. Za Aristotela je politika praxis i domen kojeg on karakteriše kao vita active ili suživot zajednice razboritih ljudi. I za nepravedno ozloglašenog Makijavelija, politika je veština vladanja koja podrazumeva razumnog vladara koji primenjuje različite tehnike (sredstva) kako bi očuvao vlast, a da pri tome ne postane čudovište.

Danas imamo politiku koja je više domen spektakla i jeftinog rijaliti programa dok su političari loši glumci koji zabavljaju publiku željnu senzacija. Apolitika nas vreba sa stranica žute štampe, ispraznih tviter-mudrolija i fejsbuk-politikanstva, a njen cilj nije da nam nametne neki stav već da nas ostavi bez kritičkog mišljenja i pretvori u bića koja samo prihvataju ono što im se kaže/napiše. Politika je danas kao reklama kojoj je osnovni cilj da probudi želju/uživanje, da nas podstakne da nekog volimo ili mrzimo bez mnogo promišljanja i da nas natera da reagujemo više emotivno i podsvesno nego razumno i praktično-razborito. Ali iza toga stoji totalitarna psihologija vladanja koja teži da od nas napravi apolitička bića bez svojstava koja neće podnositi različite stavove i mišljenja drugih. Drugi su pakao totalitarizma i oni moraju biti, na bilo koji način, eliminisani iz društva koje ne trpi ranolikost jer je to znak “slabosti” i nepoverenja u apsolutnu vlast. Nacizam je svoju mržnju prema drugima usmerio prema Jevrejima kao i svima onima koji ne prihvataju novi poredak i znamo kakve posledice je to imalo za čitav svet, ali nažalost ova totalitarna psihologija vladanja nije prestala da postoji padom “trećeg Rajha” već je zadobila nove forme koje su se inkorporirale u savremeno društvo.

Jedini način da se odupremo ovom totalitirističkom ludilu jeste pobuna – kako na ličnom tako i na javnom planu. Razboriti ljudi nemaju pravo da ćute i slušaju šta im se kaže, već insistiraju na uvažavanju njihovog mišljenja, a ako im se to, na bilo koji način, onemogući, onda je pobuna jedina solucija. Pobuna je zdrava jer ukazuje na to da se nismo pretvorili u mašine koje samo misle na zadovoljavanje ličnih potreba već da mislimo i na druge. Bez pobune nema društva niti zoon politikona. Bez pobune se vraćamo na niži evolucioni nivo. Pobuna je ono što nas čini slobodnim ljudima.

(Autonomija, foto: Beta/Dragan Gojić)

Podelite ovu stranicu!