20 godina novina za beskućnike u Nemačkoj

04 Nov 2013

Pre 20 godina u Nemačkoj su se pojavile prve novine za beskućnike. Danas se prodaju bolje nego ikada. Ipak, model lične prodaje štampe je pod pritiskom

Opadanje prodaje i sve manje stalno zaposlenih – ono što je uobičajeno za branšu štampanih časopisa, uopšte se ne tiče magazina kao što su BISS iz Minhena ili Hinc&Kunc iz Hamburga. Oba magazina ove godine slave 20 godina postojanja, a tom prilikom mogu i da objave: sve više ljudi kupuje, sve više radnih mesta nastaje. Ipak odgovorni ne žele baš mnogo da se raduju. “Na neki način je to i tužan jubilej, zato što još uvek postojimo”, kaže Gabriele Koh, zadužena za marketing u listu Hinc&Kunc.

U Nemačkoj ima oko 30 listova za beskućnike, koji se štampaju da bi ih beskućnici prodali, zaradili malo novca i eventualno uspeli da otpočnu neki drugačiji život. Kada više ljudi u tim listovima traži posao nego pre 20 godina, to za Gabriele takođe znači: “Danas imamo više ljudi na ulici, širom Nemačke i Evrope.”

Priča gospodina Cimermana

Hildegard Deninger, vlasnica minhenskog magazina BISS, radije govori o uspešnim pričama koje je zabeležio njen ulični magazin za 20 godina svog postojanja: “Na primer priča gospodina Cimermana koji je dugo bio beskućnik, a sada stanar kolektivnog centra koji radi kao gradski vodič i prodavac u listu BISS – stalno zaposlen više od 10 godina.” Njegov život se potpuno promenio, sada je bez dugova. “Videli smo da je tako nešto moguće samo sa sigurnim radnim mestom”, kaže Hildegard Deninger.

Od 100 prodavaca BISS-a stalno je zaposlen 41 i što znači moraju da prodaju određeni minimum časopisa – drugi zaposleni sami odlučuju koliko primeraka žele da prodaju. Po primerku zarade polovinu od prodajne cene od 2,20 evra. I hamburški list Hinc&Kunc ima stalno zaposlene, neki bivši radnici u međuvremenu rade u distribuciji. Ipak beskućnici se malo uključuju u rad na sadržaju magazina.

Profesionalni novinari preuzimaju reč

U minhenskom listu BISS dve stranice su ipak rezervisane za njihove tekstove. “Jedan terapeut je jednom rekao: radionica za pisanje kod nekih beskućnika zamenjuje terapeuta, jer mogu da napišu šta im leži na duši”, kaže Hildegard Deninger. “Radionica za pisanje” je rubrika u listu za koju pišu sami beskućnici. Preostali sadržaj dolazi od honorarnih novinara. Početkom 90-ih, kada su po uzoru na londonski “Big Issue” nastali nemački listovi za beskućnike, to je još bilo drugačije, kaže Ronald Luc, profesor za socijalni rad na Visokoj školi Erfurt.

Tada su pretežno beskućnici pod instrukcijama socijalnih radnika ili volontera pisali tekstove. Tokom vremena je redakcijski posao prešao u ruke porofeisonalnih novinara. “Te novine su na tržištu bile izložene sve većem pritisku konkurencije. Tako da su se mogle prodati samo one koje su bile profesionalno napravljene”, kaže Luc.

Pritisak iz digitalnog sveta

Oko 130 novina za beskućnike širom sveta izloženo je pre svega pritisku iz digitalnog sveta. Još uvek se oštro diskutuje oko toga kako ponuditi proizvod na internetu, a pritom zadržati model lične prodaje. U nekim zemljama ulični prodavci nude aplikacije, kaže Gabriele Koh. Ali ona i dodaje: “Mi uopšte ne želimo da odustanemo od prodaje štampanih primeraka na ulici. Mi samo želimo da prodavac ima još nešto u ruci čime će privući mušterije.”

(Regina Mening/Ivana Ivanović, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!